"SRPSKI PETER MAĐAR NE POSTOJI" Evo zbog čega poređenje Srbije i Mađarske nema političko uporište - ključni razlozi zašto to ostaje PRAZAN KONCEPT

Oni u Srbiji koji sebe vide kao „novog Mađara“ često zanemaruju najvažniji aspekt njegove politike – jasno opredeljenje za Evropsku uniju, piše Orhan Dragaš, a prenosi EUalive.

Analogija je jedno od najefikasnijih sredstava u politici. Ona pojednostavljuje složene procese, skraćuje objašnjenja i publici daje osećaj razumevanja. Ne mora biti tačna – dovoljno je da bude uverljiva. Upravo zato je, nakon izbornog poraza Viktora Orbana, ideja o „srpskom Peteru Mađaru“ gotovo refleksno uvedena u srpsku političku arenu.

To poređenje funkcioniše kao politički slogan, ali ne i kao analiza.

Srbija nije Mađarska, a ono što se dogodilo u Budimpešti ne može se preslikati u Beogradu samo prizivanjem „energije promena“.

U Mađarskoj su birači birali između dva jasno definisana koncepta države. Tokom šesnaest godina, Orbanov model je izgradio sistem centralizovane vlasti, klijentelizma i spoljnopolitičkog oslanjanja na Moskvu. Nasuprot tome, Mađar je ponudio politički projekat koji je bio precizan i razumljiv: povratak Mađarske u evropski institucionalni i bezbednosni okvir, obnavljanje odnosa sa Briselom i distanciranje zemlje od ruskog uticaja. To nije bila samo promena vlasti; bio je to izbor između dve spoljnopolitičke orijentacije.

Zato je rezultat bio jasan, a reakcije evropskih institucija nedvosmislene. Nije se slavila samo promena vlasti, već promena pravca.
U Srbiji takva linija podele ne postoji.

Politički pejzaž u Srbiji je drugačije strukturisan. Aleksandar Vučić vodi politiku koja je često kontradiktorna i predmet kritika, ali je u osnovi pragmatična: održavanje odnosa sa Evropskom unijom uz istovremeno očuvanje kanala sa Rusijom i Kinom, uz pažljivo balansiranje u kontekstu rata u Ukrajini. Ta politika balansiranja postala je meta kritika – ali ne iz istog pravca kao kritike sa kojima se Orban suočavao u Mađarskoj.

Značajan deo srpske opozicije ne kritikuje vlast zbog nedostatka evropske orijentacije, već upravo suprotno – zato što, po njihovom mišljenju, nije dovoljno nacionalno čvrsta. Kritike iz tog spektra fokusiraju se na tvrdnje da je vlast „previše popustljiva“ prema Zapadu, da „ugrožava nacionalne interese“ i da je spremna na ustupke po pitanju Kosova. U tom diskursu evropske integracije nisu cilj, već često predmet sumnje ili otvorenog odbacivanja.

To se odnosi i na neke studentske i građanske inicijative koje se predstavljaju kao nova politička energija. Njihova retorika, iako formalno usmerena protiv vlasti, ne uključuje jasno definisan proevropski program. Naprotiv, u pojedinim segmentima preuzima narative koji su bliži rigidnom nacionalnom okviru nego liberalno-demokratskom modelu koji je bio osnova Mađarove kampanje u Mađarskoj.
Takvo poređenje, dakle, nije samo netačno već i pogrešno usmereno.

U Mađarskoj je postojao jasan odgovor: raskid sa proruskim kursom i povratak u evropski okvir. U Srbiji takav odgovor ne postoji. Umesto toga, politički prostor ispunjen je različitim, često međusobno suprotstavljenim porukama.
Zato ta analogija ne funkcioniše.

Suštinska razlika nije u stepenu autoritarnosti ili medijskom pejzažu; ona je u sadržaju politike.

Mađar je pobedio zato što je biračima ponudio pravac, a ne samo protivnika. To je razlika koju srpska politička scena uporno zanemaruje. Veliki deo opozicionog diskursa u Srbiji fokusira se na negiranje vlasti. Iako je to razumljivo, to nije dovoljno. Negacija ne stvara politički projekat; ona ga samo odlaže.

Bez jasnog odgovora na pitanje spoljnopolitičke orijentacije, svaka rasprava o „srpskom Mađaru“ ostaje prazan koncept.
Posebno je važno razumeti suštinu Mađarove pobede.

To nije bila pobeda „zasićenja vlašću“. Takve pobede u ovom regionu kratkog su daha i ne menjaju strukturu sistema. Mađar je pobedio zato što je artikulisao ideološki koherentan projekat sa institucionalnim i međunarodnim okvirom.

Drugim rečima, birači nisu samo glasali protiv Orbana; glasali su za nešto konkretno.

U Srbiji opozicija ne nudi takav nivo političke definisanosti.

Ironija je u tome što se ova analogija koristi upravo tamo gde ima najslabiju osnovu. Oni u Srbiji koji sebe vide kao „novog Mađara“ često zanemaruju najvažniji aspekt njegove politike – jasno opredeljenje za evropski institucionalni okvir. Bez tog elementa poređenje gubi smisao.

Političke promene su pitanje sadržaja, a ne imitacije. Preuzeti retoriku promena nije dovoljno; njihov pravac mora biti jasno definisan.
Još jedna razlika leži u institucionalnom kontekstu.

Mađarska je već dve decenije članica Evropske unije. Uprkos eroziji institucija tokom Orbanove vladavine, politički sistem je zadržao određeni nivo funkcionalnosti, a birači imaju iskustvo sa evropskim institucionalnim okvirom kao stvarnim političkim prostorom.
Srbija takvo iskustvo nema u istoj meri. Njena politička tranzicija nikada nije završena na način na koji je to bio slučaj u Centralnoj Evropi. Institucionalna slabost nije rezultat jednog političkog ciklusa, već dugoročnog kontinuiteta.

U takvom okruženju politička promena zahteva više od simbolike.

Postoji i jedan element koji se često zanemaruje u površnim analizama: jedinstvo političke ponude.

U Mađarskoj je, pre Mađarove pobede, opozicija shvatila da bez ujedinjenja nema rezultata. To ujedinjenje nije bilo samo tehničko već i strateško. Zajednička ideja postala je osnova oko koje se formirao politički blok.

U Srbiji takav proces još nije ozbiljno ni započeo. Fragmentacija nije posledica taktičkih nesporazuma, već dubokih ideoloških razlika.

Bez njihovog razrešavanja svaka priča o jedinstvu ostaje samo slogan.

Postoji i širi evropski kontekst koji dodatno razotkriva slabost ove analogije.

Deo međunarodne zajednice, posebno unutar institucija Evropske unije, ima tendenciju da političke procese na Zapadnom Balkanu tumači kroz obrasce poznate iz država članica. Iz te perspektive svaka opozicija se gotovo automatski posmatra kao potencijalno proevropska alternativa. Takvo pojednostavljenje je politički zgodno, ali analitički netačno, pa čak i strateški opasno.

Podrška iz tog pravca često se zasniva na pretpostavkama, a ne na stvarnoj proceni političkog sadržaja. Tako se stvara narativ koji odjekuje u Briselu, ali nema uporište u realnosti na terenu.

U slučaju Srbije to znači da pojedini međunarodni akteri projektuju očekivanja koja domaća politička scena ne potvrđuje.

Zato tvrdnja da „Srbija treba da sledi mađarski primer“ više odražava političku želju nego stvarnost.

Politički procesi nisu prenosivi modeli; oni su proizvod konkretnih društava, institucija i istorijskih okolnosti.

Prenošenje „energije“ izbora iz jedne zemlje u drugu ignoriše sve ono što politiku čini stvarnom.

Najveća slabost ove analogije nije njena jednostavnost, već pogrešan pravac u kojem vodi.

U Mađarskoj je postojao sukob između proruske i proevropske opcije. Takav sukob u Srbiji ne postoji. Umesto toga, Srbija ima politički pejzaž u kojem se različiti pravci preklapaju, bez jasne hijerarhije prioriteta. To nije ista vrsta političke borbe.

Zato je ideja o „srpskom Mađaru“ politički privlačna, ali analitički neodrživa.

Ona stvara iluziju jednostavnog rešenja. Međutim, političke promene ne nastaju iz iluzija, već iz jasno definisanih ciljeva i doslednih strategija.

Peter Mađar je uspeo jer je biračima rekao kuda Mađarska ide.

U Srbiji opozicija još nema jasan odgovor na to pitanje.

Dok se to ne promeni, svaka paralela sa Budimpeštom ostaće ono što već jeste: efektna metafora trenutka, ali pogrešna analiza.

Kurir.rs/EUalive