UKLETI MART! MESEC TRAGIČNIH DOGAĐAJA U SRBIJI DEMONSTRACIJE NA KOSOVU: Albanci posejali seme zla (2)

Nikad se nije saznalo, ili bar nije saopšteno javnosti, ko je tog 11. marta 1981. u studentskoj menzi na Sunčanom bregu u Prištini prvi s treskom bacio poslužavnik na pod i uzviknuo da je hrana loša. Ali već u sledećem trenutku, kao po komandi, pridružilo mu se dvestotinak kolega, koji su vrlo brzo napustili restoran u studentskom naselju i krenuli ka gradu.

To su bili prvi momenti demonstracija koje će vrlo brzo poprimiti nasilan karakter i označiti početak cepanja Jugoslavije. Jer posle njih ništa više nije bilo isto. Na Kosovo se nikad više nije vratio mir...

Politička pozadina protesta

Ekonomska situacija u to vreme ni na Kosovu, ni u ostalim delovima zemlje nije bila sjajna i nije sporno da je studentski standard bio na granici prihvatljivog. Ali ove demonstracije imale su i političku pozadinu.

Ustavom koji je donet februara 1974. godine preuređeni su odnosi u državi. Tadašnje republike koje su činile Jugoslaviju praktično su postale države, a posebnu kontroverzu predstavljalo je davanje širokih prava i ovlašćenja pokrajinama, Kosovu i Vojvodini, koje su bile u sastavu Srbije. One su čak dobile pravo veta na odluke koje bi donosila Srbija i u mnogo čemu su izjednačene s republikama. Pukotine u tkivu SFRJ tako stvorene u narednom periodu samo su se produbljivale, da bi se zemlja 1991. raspala. A počelo je, rekli smo, na Kosovu.

Ustavom iz 1974. Kosovo je dobilo i pravo da vodi - do izvesne mere samostalnu - spoljnu politiku. U praksi to je značilo da se uspostavljaju specijalne veze s Albanijom, kojom je čvrstom rukom vladao staljinista Enver Hodža. Na Univerzitetu u Prištini stalno su gostovali predavači iz Tirane, čija su predavanja sva odreda bila obojena nacionalističkom retorikom. Množile su se knjige i naučne teorije koje su dokazivale da Albanci imaju neprikosnoveno i isključivo pravo na život na Kosovu i na svoju državu.

Brutalna akcija

A kad je Tito umro, učinilo im se da je došao pravi trenutak da im se prizna status konstitutivnog naroda u Jugoslaviji (dotad su bili podvedeni pod narodnost), a da Kosovo postane sedma republika SFRJ. Otuda demonstracije kojima je povod bila navodno loša večera u menzi. Ali još te večeri, pored zahteva za „boljim životom“, čule su se i parole o navodnoj obespravljenosti Kosova, poput „Trepča radi, Beograd se gradi“.

Taj prvi protest policija je relativno lako suzbila, a veći broj učesnika je uhapšen. Prema ustaljenoj praksi, rukovodstvo Kosova osudilo je „neprihvatljivo ponašanje“ i zaključilo da je revolt smiren. Ali...

Na svom putu kroz Jugoslaviju štafeta mladosti, koja je simbolizovala odanost Titovom putu i, ironično, bratstvo i jedinstvo, 26. marta stigla je u Prištinu. Ovog puta su demonstranti na ulice izašli u mnogo većem broju. Izvikivane su parole „Kosovo republika“, „Živeo Adem Demaći“ i „Sloboda, jedinstvo, demokratija“, na šta je policija oštro odgovorila. Brutalnom akcijom protest je rasturen, pri čemu je povređeno tridesetak učesnika, a mnogi su uhapšeni.

U odgovoru na ove poteze vlasti studenti tri najveća prištinska fakulteta 30. marta stupili su u štrajk, a sledećeg dana, 1. aprila, protesti su ponovo buknuli, ali sa radikalnijim zahtevima. Demonstrantima su se pridružili i radnici.

Vanredno stanje na Kosovu

Jugoslovenski vrh je ocenio ove demonstracije i njihov slogan kao „pretnju teritorijalnom integritetu i suverenitetu Jugoslavije“. Tadašnje Predsedništvo SFRJ je 2. aprila proglasilo vanredno stanje na Kosovu i poslalo JNA, uključujući i oklopne jedinice, s ciljem da uspostavi red.

Uprkos tome, nove demonstracije su izbile 3. aprila u Vučitrnu, Kosovskoj Mitrovici i Uroševcu. Tada su milicijske snage, s punom podrškom saveznog, republičkog i pokrajinskog rukovodstva, uspele da uguše sukobe. Povremeni ispadi dešavali su se do 30. aprila, a poslednje demonstracije održane su 17. maja.

Tog proleća 1981. prvi put su u istoriji socijalističke Jugoslavije na demonstrante izvedene jedinice JNA. U sukobima je poginulo nekoliko desetina osoba, uglavnom Albanaca, ali je u narednim godinama neprestano raslo nasilje albanskog stanovništva nad Srbima na Kosovu, posebno u selima.

Zanimljivo je da je demonstracije iz Tirane podržao Enver Hodža, ali su za njih razumevanje i simpatije imali i rukovodioci nekih jugoslovenskih republika, prvenstveno oni iz Slovenije, jer su smatrali da je slabljenje Srbije i u njihovom interesu.

Bili su u pravu...

Napad na srpsku crkvu

Paljenje konaka Pećke patrijaršije

U konaku manastira Pećke patrijaršije 16. marta podmetnut je požar, i to na tri mesta u potkrovlju na rastojanju od po 10 metara. Izgoreli su ceo konak sa kapelom, patrijarhovim odajama, sestrinskim sobama, radionicama i magacin, kao i veliki broj ikona i knjiga. Vatrogasne službe iz Peći su sabotirale gašenje dolaskom praznih cisterni, tako da je požar besneo do večeri, kada je konak izgoreo. Na sreću, iako je u konaku spavalo 30 ljudi, nije bilo žrtava.

Opet mart, samo 1998.

Početak rata sa teroristima OVK

Adem Jašari komandovao je najjačom terorističkom grupom na Kosovu i Metohiji u periodu od 1992. do 1997. godine. Zbog toga su on i šest njegovih saradnika u Okružnom sudu u Prištini u odsustvu osuđeni na po 20 godina zatvora, na 10 godina osuđen je i Hašim Tači.

Devedesete godine obeležene su nasiljem Jašarijeve grupe, pa su tako 1996. ubili pet i ranili još pet osoba. U januaru su na putu Srbica-Drenica zaustavljali vozila i maltretirali putnike, a kad je stigla patrola policije, otvorili su vatru na njih. Nekih mesec dana kasnije, 28. februara 1998. godine, grupa predvođena Ademom Jašarijem napala je policijsku patrolu i ubila četiri i ranila dva policajca.

Napad na policiju u selu Lauša izveden je i u ranu zoru 5. marta, kada su ranjena dva pripadnika MUP, posle čega je otpočela potera za Ademom Jašarijem, koji se sklonio u svoje selo Donje Prekaze. Posle još jednog napada u samom selu Jašari se zabarikadirao u svoju višespratnu kuću u selu. Opkoljeno je selo, a jak obruč uspostavljen je i oko šire teritorije, a Jašari je pozvan na predaju. On je, međutim, pružio jak otpor iz kuće koja je džakovima peska bila pretvorena u bunker. U Jašarijevoj kući bilo je mnogo žena i dece. Kad im je policija dala rok od dva sata da se predaju, više desetina civila, među kojima najviše žena, dece i staraca, napustilo je kuću.

Neki su, međutim, ostali, a prema nekim izvorima, od kojih su neki i albanski, Adem Jašari ih je zadržao kao živi štit, očekujući da mu Albanci iz susednih sela priteknu u pomoć.

Posle isteka dvočasovnog roka za predaju iz Jašarijeve kuće otvorena je vatra iz teškog naoružanja - iz minobacača i mitraljeza i snajperskih pušaka, pri čemu su ubijena dva i ranjena tri policajca. Borba u Donjem Prekazu je trajala 72 sata, posle čega su svi iz Jašarijeve kuće likvidirani - 56 osoba, među kojima je 18 žena i desetoro dece.

Adem Jašari stekao je status nacionalnog junaka. Njegova kuća, izrešetana projektilima, konzervirana je i pretvorena u spomenik, a svi ubijeni iz nje sahranjeni su na memorijalnom groblju na kojem se smenjuje počasna straža. Od 5. marta 1998. godine sukobi srpskih vlasti sa OVK neprestano su se pojačavali, sve do bombardovanja NATO 24. marta 1999. godine.

SUTRA: 9. MART 1991. GODINE

Kurir/Momčilo Petrović

Foto: Profimedia