KRSTAŠKI RATOVI: Krvoproliće u ime Hrista i za Svetu zemlju promenilo je Evropu

Sukobi vođeni protiv muslimana za prevlast u Jerusalimu između 1095. i 1271. doveli su do sudara kultura, rađanja novog ekonomskog sistema, stvaranja novih država...

Poziv očajnog cara

Sve je počelo pozivom u pomoć cara Aleksija I Komnina.

Za Vizantijsko ili, pravilnije, Istočno rimsko carstvo 11. vek bio je veoma turbulentan - prvo su im Normani oduzeli sve teritorije u Italiji, pa ih napali u Draču, onda su ih oslabili ustanci u Duklji, Makedoniji i Raškoj, a posebna pretnja bili su Turci Seldžuci, koji su do 1071. zauzeli skoro celu Malu Aziju. Pored toga, 1054. došlo je i do Velike šizme, raskola između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve.

Zbog sve većih problema s kojima se suočavao, a uprkos verskom raskolu, car Aleksije I 1095. poslao je papi Urbanu II izaslanike s hitnom porukom: da pošalju pomoć „u odbrani od pagana ove svete crkve koju su nevernici gotovo uništili i osvojili zemlje gotovo do samih zidina Konstantinopolja”. Papa je prihvatio ovaj poziv i založio se za borbu protiv muslimana, a vrhunac toga bio je sabor u Klermonu, održan od 17. do 27. novembra 1095.

„Došao je čas...”

- Najdraža braćo, ja, Urban, papa i božjom dozvolom prelat čitavog sveta, došao sam u ovo vreme velike i hitne nužde k vama, slugama božjim, kao glasonoša božanskog prekora. Iz tamnice jerusalimske i iz Konstantinopolja poslat je tužan glas da je jedan tuđinski narod, narod koji je bog odbacio, silovito napao zemlje hrišćanske, pobio mnoge stanovnike. Oni su deo zarobljenika odveli u svoju zemlju kao roblje, dok je jedan broj surovim mučenjem pobijen. Oni svojom nečistoćom skrnave oltare, pa ih onda ruše. Sada su carevinu Grka (misli na Vizantiju, prim. aut.) raskomadali i oteli tako veliku teritoriju da je nemoguće preći je za dva meseca. Gospod vas poziva, a ne ja, da kao glasnici Hristovi neprestano podstičete ljude svih staleža, vitezove i pešake, bogataše i siromahe, da pohitaju i oteraju tu zlu rasu iz naših zemalja i da što pre pomognu tamošnjem hrišćanskom življu. Pomislite kako bi bilo lepo umreti za Hrista u gradu u kojem je on umro za nas. Bog je blagoslovio vitezove Evrope izuzetnom ratničkom veštinom, velikom hrabrošću i snagom. Došao je čas da vitezovi upotrebe svoje moći, osvete patnje hrišćana na istoku i predaju sveti grob u ruke vernih - poručio je Urban II pred hiljadama okupljenih hrišćana.

Odgovor je bio jednostavan, masa je klicala: „Božja je volja!” Žar borbe rasplamsao se i mnogi su pohrlili u borbu za Hristov grob, čime je počelo dvovekovno krvoproliće u ime boga, čija je zapovest „Ne ubij”, i Isusa, čije učenje glasi: „Čuli ste da je kazano: Oko za oko i zub za zub. A ja vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi.”

Desetkovana armija

- Poduhvat na koji je pozvao papa Urban II nije bio jednostavan. Putovanje dugo hiljadama kilometara donelo je stravične patnje i teškoće, nebrojene gubitke i ogromne žrtve. Od sedamdeset do osamdeset hiljada Hristovih vojnika, koji su odgovorili na papin poziv, u Jerusalim nije stiglo više od trećine. Urbanov izaslanik putovao je s glavnim krstaškim vođama, u jesen 1099. napisao je Rimu da je broj ratnika izginulih u bitkama i umrlih od bolesti daleko veći. Prema njegovoj proceni, manje od deset odsto onih koji su krenuli u rat videlo je bedeme Jerusalima. Bilo je i onih čiji su napori ovenčani slavom. Istaknuti predvodnici Prvog krstaškog rata - Boemund, Remon od Tuluza, Gotfrid i Balduin Bujonski, Tankred i drugi - postali su poznati širom Evrope zahvaljujući osvajanju Svetog grada - piše istoričar Piter Frankopan u knjizi „Prvi krstaški rat”.

Uprkos svemu, uspesi krstaša bili su ogromni - ostvaren je cilj osvajanja Svetog grada, a stvoreno je i Jerusalimsko kraljevstvo, koje je trajalo sve do 1291, kao i još nekoliko hrišćanskih država. Naredni sukobi nisu bili jednako uspešni iako su vojske bile veće, a organizacija bolja. U Drugom krstaškom ratu vojske su predvodili kraljevi - francusku Luj VII Kapet, a nemačku Konrad II Hoenštaufen, a taj trend je nastavljen i u Trećem krstaškom ratu - na čelu armija bili su kraljevi Ričard Lavlje Srce, Filip II Avgust i Fridrih I Barbarosa. Ovaj poslednji poveo je sa sobom ogromnu vojsku od 100.000 ljudi, od čega su četvrtinu činili vitezovi, ali se udavio pri prelasku reke Salef. Nakon njegove smrti nastao je haos među krstašima - jedan deo krenuo je nazad, druge su poubijali Turci, treći je stradao od gladi.

Krah krstaša

Treći krstaški rat bio je prvi koji je završen mirovnim sporazumom - Jerusalim je ponovo bio muslimanski, ali je Jerusalimsko kraljevstvo opstalo.

U Četvrtom krstaškom ratu došlo je do preokreta. Papa Inoćentije III pokrenuo ga je s ciljem da se napadne Egipat, koji je držao Jerusalim, ali je mletački dužd Enriko Dandolo naterao krstašku vojsku da napadne i osvoji Carigrad. Istočno rimsko carstvo (Vizantija) privremeno je prestalo da postoji, a na njegovoj teritoriji uspostavljeni su Latinsko, Nikejsko i Trapezuntsko carstvo, Epirska despotovina i Ahajska kneževina.

Naredni krstaški ratovi ne smatraju se značajnim kao prvi jer su vojske bile manje nego na početku, a vojnička sreća bila je promenljiva. Šesti je pokrenut i bez blagoslova pape, dok su Sedmi, Osmi i Deveti završeni pobedama mameluka.

Sveti rat

- Pre nešto više od 900 godina hrišćani iz Evrope vodili su seriju svetih ratova, ili krstaških ratova, protiv islamskog sveta, a borili su se za dominaciju u regionu svetom za obe religije - Svetu zemlju. Ove krvave borbe trajale su dva veka, menjajući istoriju i islama i Zapada. Tokom trajanja monumentalnih ekspedicija, stotine hiljada krstaša putovalo je preko poznatog sveta da bi osvojili, a onda odbranili izolovanu teritoriju oko Jerusalima. Oni koji su poginuli u borbama smatrani su mučenicima, dok su preživeli verovali da su njihove duše očišćene od svih grehova nakon izazova borbi i hodočašća - piše Tomas Asbridž u knjizi „Krstaški ratovi, istorija borbi za Svetu zemlju”.

Napredak krstaša naterao je i islam na akciju, dodaje on, pa je ojačala vera u džihad.

Razmena znanja

- Muslimani iz Sirije, Egipta i Iraka borili su se da oteraju hrišćanske neprijatelje iz Svete zemlje, a predvodili su ih nemilosrdni Imad ad-din Zengi i moćni Saladin, ojačao ih je uspon sultana Bajbarsa i njegovih elitnih vojnika mameluka, a ponekad su im išle naruku i intrige asasina. Godine sukoba dovele su do povezivanja različitih naroda i trgovine. Kako su decenije prolazile, a konflikt tinjao, sve se preokrenulo u korist islama. Iako je san o hrišćanskoj pobedi živeo, muslimanski svet je pobedio. Uprkos porazu krstaša, odnosi između njih i muslimana imali su važnu, pa čak i kritičnu ulogu u razvoju evropske civilizacije. Kontakti su doveli do upijanja umetničkih uticaja, prenosa naučnih, medicinskih i filozofskih znanja, što je sve stimulisalo dalekosežne promene na Zapadu, pa dovelo i do renesanse - piše Asbridž.

Andrija Ivanović