Previšić je doktorirao na ovoj temi, proučio je veliki broj dokumenata, prvi je imao uvid u personalne dosijee Udbe sa Golog otoka, ali je takođe, što je posebno zanimljivo, razgovarao i sa bivšim logorašima. Tako da njegova knjiga čitaocima sada - prvi put - daje priliku da vide kompletnu priču Udbe - od toga šta se događalo tokom isleđivanja, zatim kakav je bio režim saradničke mreže, pa do toga kako je izgledala svakodnevica logoraša.
U intervjuu za Kurir Previšić govori o tajnama tog najvećeg logora u Jugoslaviji u kojem su bili zatvoreni informbirovci, tj. ljudi koji su bili optuženi da su pristalice vođe SSSR Josifa Visarionoviča Staljina u vreme njegovog sukoba s neprikosnovenim jugoslovenskim liderom Josipom Brozom Titom.
foto: Printscreen
Posle tolikog vremena koje ste posvetili izučavanju Golog otoka i posle uvida u brojna dokumenta i svedočenja logoraša - šta vam je danas najjači utisak?
- Svakako da je najjači utisak ostavio razgovor sa logorašima. Uz svu distancu i objektivnost koju istoričar pokušava održati, teško je bilo ostati indiferentan prema njihovim sudbinama. Imati empatiju prema njima kao ljudima, a ne kao političkim gubitnicima. Kada su stekli poverenje i otvorili se, kada su počeli govoriti bez zadrške, postalo je jasno koliko ih je logor na Golom otoku obeležio. Kod većine njih - skoro svih - može se reći da nikada nisu otišli sa otoka. Čitav život su nosili traume, koje su u njihovom slučaju bile posebno teške i drugačije od uobičajenih tereta žrtava. Posebnost je da je Udba žrtvi ujedno namenila i ulogu i teret krvnika, što će do kraja života kod logoraša izazivati osećaj srama i odgovornosti. Činjenica je da su morali maltretirati druge logoraše, nekad pojedinačno, nekad kolektivno. Ponekad do smrti. I njihov kasniji život je bio tužan, iako nisu imali svi isti život nakon logora. Ali uvek su bili građani drugog reda, sumnjičeni, odbačeni. Izdajice. Posebno teško bilo je nakon raspada komunizma i Jugoslavije. To je bio i politički, ali i emotivni udarac za većinu. Sve u šta su verovali za njih se od 1948. godine urušavalo. Kakav je to zapravo bio život? Ili vas je Udba pritiskala, ili sistem, ili sami sebe. Bilo je i mučnih dokumenata. Na primer, kada sam našao kako sestra cinkari svoju sestru. Pokušava je malo opravdati, ali obe su završile na Golom otoku.
Znamo li mi uopšte punu istinu o Golom otoku? I plaši li vas da bi tek u budućnosti moglo doći do revizije istorije?
- Nikad se puna istina neće znati ni o čemu, pa ni o Golom otoku. Na kraju - šta je puna istina? Svi naši radovi, bez obzira na to kakvi su, samo su jedan pogled na neku temu, u ovom slučaju Goli otok. Ipak, mislim da sam uspeo opisati sistem koji je Udba uvela, šta je bio cilj, kakvi su mehanizmi i kakve posledice na zemlju, ali i ljude. Ukoliko sam to dočarao, mnogo sam uradio. Pisanje istorije je proces. Svako doba nosi nove poglede na našu prošlost, ali pisanje o prošlosti nešto govori o sadašnjosti i nama samima. Nakon 1991. godine do danas imamo slobodu pisanja istorije kakvu želimo. To ne znači da je ona uvek kvalitetnija nego pre - postoji more loših studija - ali bar nije kondicionirana. Imamo dobre knjige i imamo loše. Ali to je demokratija, da prihvatimo da postoje neki drugi pogledi iako nam se ne sviđaju. Da postoji kvalitetno i manje kvalitetno. A mi moramo verovati da će kvalitet isplivati. Refleks da svi moramo isto misliti ili da je ideologija temeljni kriterijum nije dobar.
Goli otokfoto: Profimedia
Koliko su bile strašne razmere zlostavljanja, mučenja, isleđivanja? Da li mislite da mi to danas možemo sagledati?
- Dobro je pitanje možemo li mi danas sagledati razmere nasilja na Golom otoku, a da ne ulazimo u debatu koliko su nove generacije (pa i mi) u novije vreme naviknutije na nasilje, posebno kada se uzme uloga interneta i savremenih kanala komunikacije. Ne zaboravimo i serije cikličnih nasilja na prostoru bivše Jugoslavije u čitavom 20. veku. Pa prema tome i poslednje ratove 90-ih. Možda će nas to navući na zaključak da smo generacijski naviknuti na neke oblike nasilja ili da smo se, nažalost, s njima na ovaj ili onaj način suočili i susreli. Međutim, uprkos svemu, teško možemo razumeti sistem Golog otoka, jer je on uništavao ljude i psihički i fizički. Proizvodio je potpunu samoću i izolovanost, trgao solidarnost među kažnjenicima. Ono što je važno da se intenzitet nasilja protezao ne samo na logoraše nego i kasnije, nakon izlaska, na celo društvo, koje je na svoj način nastavilo da muči logoraše. Pod partijskom inicijativom, nakon izlaska povratnici su bili izloženi društvenom bojkotu, nemogućnošću dobijanja posla, razorenim familijama, okretanjima leđa na ulici. Opet samoći. I zato sam jedno od poglavlja koje tematizira upravo to nazvao "Sa otoka na otok". I na slobodi su bili na svojevrsnom otoku. I to je isto nasilje. Ne ulazim u to da li je trebalo da ibeovci budu internirani i osuđeni na zatvorske kazne, ali mučenje kojem su bili izloženi pokazni je primer staljinističkog nasilja, ali i naviknutosti na nasilje nakon rata.
Martin Previšićfoto: Darko Bavoljak
Koja vam je od priča s preživelim golootočanima bila najpotresnija? I zašto?
- Zapravo, svaka priča sa Golog otoka je potresna na svoj način. Upravo to čini ostavštinu logora - tragičnom. I to na više razina. Zato je teško - da ne kažem nemoguće - izdvojiti jednu posebno tešku sudbinu. Alfred Pal je izgubio familiju u ratu, sam bio u fašističkim logorima, bio u partizanima, a onda četiri godine na Golom otoku. Aca Singer je bio u Aušvicu i onda na Golog otoku. Nikola Nikolić u Jasenovcu i na Golom otoku. Kako je to u istom životu, u samo nekoliko godina, biti logoraš Aušvica ili Jasenovca i Golog otoka, meni je izvan čak i zamišljanja.
foto: Printscreen
Kako je zapravo izgledao svakodnevni život na Golom otoku? Šta su jeli, pili...?
- Svakodnevni život u logoru je bio, kao i često na takvim mestima, ustaljena rutina. To se zvalo režim. Ali tu je zamka, jer iako takvo nešto odaje utisak da je svaki dan bio isti, zapravo i nije. Rutina je bila uobičajena: dizanje u ranu zoru, neki jadni doručak, rad, pa slab ručak, pa opet rad, večera i potom večernje "iznošenje stava", što je bilo drugo ime za kolektivno nasilje i pranje mozga. Ali koliko ćete raditi, šta ćete raditi, hoćete li biti tučeni ili ćete tući, koliko ćete jesti i spavati i, na kraju, kada ćete na slobodu, sve je zavisilo od stepena "političkog prevaspitavanja". Ako iz te perspektive gledate jedan dan logoraša, onda je svaki dan bio i te kako različit. Logoraš je, ako je bio lošeg statusa, mogao spavati tri sata, jesti malo ostatka kruha, ceo dan nositi kamen sa hrpe na hrpu, za ručak jesti malo čorbe, te na kraju dana biti prebijan u špaliru. Istog dana privilegovani logoraš je mogao spavati šest sati, jesi bolji doručak, raditi na izradi tabakera u hladu, pušiti cigarete, imati normalan, kaloričan ručak i na kraju dana tući druge. To je bio isti dan različitih logoraša.
Goli otokfoto: Profimedia
Malo se zna o trgovini golootočkog preduzeća "Velebit" s Italijom. Recite nam nešto više o tome.
- To je možda jedan od zanimljivijih, a opet manje poznatih detalja u istoriji Golog otoka. Naime, do danas je preživela predrasuda da je Goli otok bio mesto isključivo besciljnog, besmislenog rada. Kamen sa hrpe na hrpu. I tako ukrug. Ali Goli otok je bio zapravo Udbino preduzeće koje se zvalo "Velebit" ili "Mermer", koje je gospodarilo velikim proizvodnim pogonima u logoru, zasnovano na besplatnom ili, ako hoćete, robovskom radu logoraša. Udba je od tog rada zarađivala velike novce, stotine hiljada današnjih evra. Drvena građa, kamen tucanik, popravka brodova, izrada nameštaja, obrada metala, vađenje peska, proizvodnja pločica... sve se to dobijalo besplatno od zatočenika. Profitom je baratala Udba, na način da je u vreme krize jugoslovensko-italijanskih odnosa po pitanju Trsta jugoslovenska tajna policija trgovala građom sa Golog otoka sa Italijanima. Bio je to državni šverc za preko potrebne devize. Jedan od motiva da se Goli otok pretvori u normalni zatvor nakon 1956. godine i da se ne ugasi bila je lukrativnost proizvodnih pogona. Ima i drugih interesantnih tema u vezi sa golootočkom privredom. Na primer, kada je padao Aleksandar Ranković 1966. godine, kao jedan od dokaza i udara na njegove saradnike spominjao se i način baratanja novcem sa Golog otoka. A da je Goli otok bio zahvalno mesto za "know-how" u ekonomiji, svedoči činjenica da su navodno brojni udbaški šefovi logoraške ekonomije kasnije zauzimali važna mesta u velikim jugoslovenskim reeksporterima poput "Geneksa" ili "Astre". Ako malo znamo istoriju Udbe, onda nam je jasno da je spoljna trgovina uvek bila ili u rukama ili pod pažnjom tajne policije.
O susretima s Kapičićem
Otkrio mi je brojne stvari
foto: Dado Đilas
Šta je najznačajnije što vam je otkrio nekadašnji general Udbe Jovo Kapičić, s kojim ste razgovarali?
- Najviše što sam dobio od razgovora sa Jovom Kapičićem bila je spoznaja o mentalitetu jugoslovenskih komunista iz toga doba. Pod tim mislim svih onih iz 1948. Koliko je bio čvrst i radikalan blizu stote godine, ostavlja samo na maštu kakav je bio 1948. Ali on je samo bio tip, jer iz svega sudeći drugi su bili isti. To je važno za emocije i atmosferu onog doba, pa i Golog otoka. Inače, osim Golog otoka, Kapičić mi je otkrivao brojne stvari koje se ne tiču samo 1948. Neke spadaju u potencijal za ekranizaciju.
