Zvonimir Vučković (Bijeljina, 6. jul 1916 - Kalifornija, 21. decembar 2004) široj javnosti do nedavno je bio gotovo nepoznata istorijska ličnost. Na njegov predlog na poljani na Galovića brdu kod Pranjana, nedaleko od Gornjeg Milanovca, pripremljen je teren i sagrađen poljski aerodrom, s kog je u proleće i leto 1944. spaseno više od 500 američkih i savezničkih pilota. Bio je omiljeni oficir Draže Mihailovića i komadant operacije "Halijard", a njegov život je filmska priča, a više o ovom čoveku možete pročitati u knjizi dr Miloša Timotijevića.
Operacija "Halijard" je bilo potrebna da bi se evakuisale britanske misije kod Mihailovića. Na Teheranskoj konferenciji doneta je odluka da se podrška pruži partizanima, a Mihailović je smatrao da nema razloga da šef misije brigadir Armstrong boravi u četničkom štabu. Bilo je potrebno da se američkim avionima evakuiše i grupa američkih pilota koji su se iz oštećenih američkih aviona padobranima spuštali na teritoriju Srbije koju su kontrolisali Mihailovićevi četnici - JVuO.
Poreklo
Zvonimir Zvonko Vučković rođen je 6. jula 1916. godine u Bijeljini. Njegov otac Petar Prkić (oko 1890-1920) bio je Hrvat rodom iz Vareša, malog rudarskog grada u srednjoj Bosni. U Mostaru se 1914. godine oženio Ankom, poreklom iz Makarske u Dalmaciji (rođena kao Ana Windschnurer). Njen otac Franc bio je poreklom Austrijanac (izjašnjavao se kao Slovenac), a majka se zvala Filomena Zanchi.
Brak Petra i Anke potrajao je pet godina. Dobili su sina Zvonimira i ćerku Mirjanu. Petar Prkić je umro od tuberkuloze, a Anka se posle rata preudala za srpskog pukovnika Aleksandra Vučkovića (1881-1939), učesnika svih oslobodilačkih ratova 1912-1918.
Pukovnik Aleksandar Vučković je tokom svoje uspešne vojne karijere vršio mnoge dužnosti i često se selio, posebno posle 1918. godine (Bijeljina, Kotor, Bileća, Zagreb, Varaždin, Novi Sad). Prevodio je s francuskog stručne članke, a služio se nemačkim i ruskim jezikom. Sarađivao je u vojnim časopisima, pisao, učestvovao u društvenom životu. Imao je 14 domaćih i tri strana odlikovanja. Nije dočekao penziju - umro je na dužnosti u Novom Sadu 7. septembra 1939. godine, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Sa Ankom je dobio ćerku Jelisavetu (Setu) (1926-1927), a kasnije i sina Dragomira (Micka) (1927-1996). Njenu decu iz prvog braka Zvonimira i Mirjanu je usvojio i dao im svoje prezime.
Zvonko je prihvatio Svetog Nikolu, krsnu slavu svog očuha, ali nije zaboravio svoje poreklo. Nije se odrekao hrvatskih korena, a prihvatio je srpski nacionalni identitet i jugoslovensku političku orijentaciju. Posle završenog šestog razreda gimnazije u Zagrebu 1931, on upisuje vojnu školu. Prijemni ispit je lako položio, a na lekarskom pregledu pomogla su mu očuhova poznanstva, jer je imao loš vid na desnom oku (zenica povređena prilikom rođenja). Zvonko je pripadao 61. klasi, koja je na dan upisa imala 300 pitomaca, da bi kraj školovanja (1936) dočekala 252. Kruti duh kasarne, disciplina i poslušnost teško su mu padali. Samo zahvaljujući podršci očuha prebrodio je probleme prilagođavanja, ali i nameru da napusti vojni poziv neposredno pred završetak školovanja.
Klasa
Kult klasnog drugarstva ostao je važna okosnica identiteta svih oficira i nije se ugasio do kraja života generacije kojoj su pripadali. Cela klasa teško je podnosila sukobe i podele po nacionalnoj i ideološkoj liniji tokom Drugog svetskog rata. Od tridesetak Hrvata u klasi Zvonka Vučkovića samo jedan nije pristupio vojsci NDH 1941. godine. Najsjajniju karijeru u Titovoj vojsci ostvario je Zvonkov drug Ratomir Rade Hamović (1916-2009), koji je u KPJ pristupio 1941, da bi zatim postao član Vrhovnog štaba partizanske vojske. Posle rata bio je načelnik Generalštaba JNA, odlikovan je Ordenom narodnog heroja i dospeo je do čina general-pukovnika. General JNA postao je i njihov klasni drug Rudi Petovar. Manji deo Zvonkovih drugova sa akademije priključio se Ljotićevim i Nedićevim odredima u sklopu nemačke okupacione uprave u Srbiji.
Zvonko je posle završene vojne akademije raspoređen u Zagreb. Nakon očuhove smrti tražio je da ga premeste u Beograd (1939), u konjički divizion artiljerijskog puka Kraljeve garde, što je bila velika čast za oficire. U Beogradu su mu već bili majka i sestra, koja je upisala Visoku komercijalnu školu, kao i brat Dragomir, učenik drugog razreda gimnazije. Njegovi najbolji drugovi u Kraljevoj gardi bili su Slovenac Sava Konvalinka (1916-2005) i Srbin Momčilo Smiljanić (1916-1942). Zvonko je do kraja života ostao vezan za porodicu Smiljanić, poreklom sa Zlatibora, budući da se oženio njegovom bratanicom Ankom, koja se rodila 1923. godine.
Mihailovićevo poverenje
Vučković je bio protiv odluke da se potpiše Trojni pakt s Nemačkom, te je 15. marta napustio Jugoslaviju i otišao u Grčku. Vratio se nakon puča u Beogradu (27. mart 1941). Rat je kratko trajao, Jugoslavija je brzo kapitulirala, a Vučković nije želeo da se krije u okupiranom Beogradu. Nameravao je da što pre stigne do mora i uspostavi kontakt s vojskom koja se povukla iz zemlje. Uspeo je da dođe do Herceg Novog, koji su kontrolisali Italijani, gde je saznao da se u Srbiji nalazi pukovnik Mihailović. Na Ravnu goru dolazi uoči Vidovdana, 27. juna 1941. godine. Prvi pozitivni utisak koji je pukovnik Mihailović ostavio na poručnika Vučkovića bio je i odlučujući. Poverenje koje je Mihailović stekao prema njemu trajalo je do kraja rata, a u mnogim situacijama bio mu je zaštitnik i pokrovitelj. Mnogi savremenici zapisali su da je Vučković bio omiljeni oficir generala Mihailovića.
Od samog početka ustanka Vučković je imao odgovorne zadatke. Već u leto 1941. dobio je naredbu da organizuje gerilu u Takovskom srezu, da bi uskoro postao komandant Takovske brigade, s kojom je oslobodio Gornji Milanovac 28. septembra 1941. godine. Zvonko Vučković je, kao i svi drugi ravnogorski komandanti, morao da bude i vođa naroda. Bio je mlad čovek, bez velikog iskustva u rukovođenju vojskom, a još manje u politici i "vladanju" nad narodom. Vodili su ga iskreni patriotizam i želja da se suprotstavi okupatoru, što je svojom hrabrošću potvrdio i u prvim borbama protiv Nemaca.
Sukob
Rat je početkom novembra 1941. ubrzo prerastao u unutrašnji ideološki sukob, što je kod Vučkovića izazvalo otpor, pa i privremenu odluku da se povuče iz Mihailovićeve organizacije jer nije hteo da ratuje protiv partizana. Zbog takve odluke mogao je da izgubi i život, ali su ga spasli Dragiša Vasić i Mihailović lično.
Vučković je ubrzo, sredinom novembra 1941, morao da se direktno sukobi sa svojim najboljim drugom Momčilom Smiljanićem, koji je predvodio partizane u napadu na Ravnu goru. Svog druga nije zaboravio ni početkom 1942. dok je bio u ilegali s generalom Mihailovićem, kad ga je ranjenog doneo u štab, sa čime se nisu složili mnogi oficiri. To je uslovilo i njihovu naredbu da se Smiljanić likvidira, kao i sam Vučković ako bi se suprotstavio takvoj odluci. Ubistvo je izvršeno bez njegovog znanja i Mihailovićevog odobrenja, a posle rata komunisti su tendenciozno sumnjičili Vučkovića za taj zločin.
Kapetan
Za komandanta Prvog ravnogorskog korpusa (Gorski štab 52) Vučković je postavljen oktobra 1942, kad dobija i čin kapetana. Na kraljev rođendan, 6. septembra 1942, odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima IV reda. Tokom rata nije bio ekstremno surov prema komunistima, pa su ga drugi komandanti JVuO zvali "roze" četnikom. Nije podržavao ni ideološku koncepciju ravnogorstva i zalagao se za politiku Demokratske stranke. Mihailović ga je 10. avgusta 1944. poslao u Italiju sa američkim avijatičarima da zastupa interese JVuO, tako da je izbegao tešku sudbinu većine pripadnika JVuO koji su ostali u zemlji.
Vučković je prema instrukcijama generala Mihailovića u Italiji 1944. trebalo da bude oficir za vezu JVuO sa savezničkim snagama radi evakuacije njihovih avijatičara, a potom da ode u SAD. Međutim, već pri sletanju na aerodrom u Brindiziju britanska vojska je Vučkovića odmah odvojila od američkih pilota i zajedno sa italijanskim vojnicima povezla u Bari. Zahvaljujući sticaju srećnih okolnosti, uspeo je da, uz pomoć jednog italijanskog lekara koji je s njim doleteo iz Pranjana, pobegne partizanskoj patroli u Bariju. Na brzinu se obrijao i ošišao, a zatim preko misije Kraljevine Jugoslavije izbegao da ga Britanci praktično uhapse. Prijavio se američkoj vazduhoplovnoj komandi, koja ga je uputila na lečenje, jer je imao ozbiljne posledice usled ranijih povreda u ratu.
Emigracija
Vučković odlazi u Francusku 1946. godine, gde je radio u nekoliko preduzeća ("Citroen", "American Legion" - preduzeće za popravku pisaćih mašina). Ponovo se sreće sa Ankom, venčavaju se 1947, da bi sledeće godine dobili sina Aleksa (Aleksandra). Na predlog američkog pukovnika Alberta Sajca (koji je Zvonka poznavao iz rata) prešli su u Ameriku juna 1949. godine. Tu ih je najpre na tri nedelje prihvatio Đorđe Musulin (1914-1987), američki oficir srpskog porekla koji je sa Zvonkom učestvovao u evakuaciji američkih avijatičara u Pranjanima, da bi ih u Filadelfiju potom pozvao Vučkovićev ratni drug Franjo Seničar, koji je s Mihailovićem bio od početka rata.
Prve godine u emigraciji bile su teške. Zvonko je radio u fabrici za malu platu, živeli su u Nju Džersiju u zgradi gde su sobe za jednu porodicu bile jedne iznad druge i sa zajedničkim kupatilom za sve stanare. Američka vojska nije htela da ga primi u svoju službu jer su im bili potrebni neoženjeni oficiri bez porodičnih obaveza. U to vreme dobili su i drugo dete, ćerku Helen (1950), da bi im se 1953. rodio i sin Čarls (Miloje). Sve troje dece dobilo je visokoobrazovanje, a najmlađi sin je završio akademiju na Vest Pointu. Inače, Zvonko je 1954. prilikom dobijanja državljanstva SAD za svoju porodicu i sebe zvanično promenio kršteno ime. Postao je Džejms.
Vučković je u okviru Poljsko-američkog društva u Americi završio studije mašinstva (tehničko crtanje), što mu je obezbedilo novu profesionalnu karijeru u Detroitu. Supruga se zaposlila kao sekretarica. Potom je njegova majka došla u SAD i mogla je da čuva troje dece, što im je olakšalo život. Na ovom poslu radio je do penzije, ali zbog nedostatka formalnog obrazovanja u SAD (američka diploma), nikad nije dostigao stepen napredovanja koji mu je pripadao.
Memoari
Slobodno vreme koristio je da svakog dana napiše po jednu stranu svojih ratnih memoara, a supruga je uveče prekucavala te tekstove. Tako su radili oko 10 godina. Prema Ankinom svedočenju, knjigu je prekucala najmanje tri puta, da bi je kasnije prevela i na engleski, a to izdanje pojavilo se 2004. pod nazivom "A Balkan tragedy: Yugoslavia 1941-1946. Memoirs of a guerilla fighter". Napisao je izvanredne ratne memoare "Sećanja iz rata" (1980) i "Od otpora do građanskog rata" (1984), koji su zbog svoje objektivnosti i danas cenjeni.
Kad mu se i supruga penzionisala, preselili su se u Kaliforniju, u gradić Ohaj između Santa Barbare i Los Anđelesa, gde im je živela ćerka sa svojom porodicom. Vučković je tu proveo poslednjih 18 godina života.
Poslednja želja
Vučković se nikad nije vratio u Jugoslaviju, jer je posle Drugog svetskog rata proglašen za ratnog zločinca, a preminuo je 21. decembra 2004. godine, na dan kad su u Srbiji skupštinskom odlukom izjednačena prava partizanskog i četničkog pokreta. Delo Zvonka Vučkovića odavno je prihvaćeno u javnosti, a njegovi memoare Srpska književna zadruga štampala je 2015. u svojoj prestižnoj i najstarijoj biblioteci "Kolo", čime je i na simboličan način uključen u zvaničnu reprezentativnu kulturu srpskog naroda. Poslednja želja Zvonka Vučkovića bila je da se urna s njegovim pepelom prospe iznad Ravne gore, koja je obeležila ceo njegov život.
Vratio se u Evropu
Stigao do Trsta i gledao satima na granicu Jugoslavije
Posle odlaska u Ameriku Zvonko je u Evropu prvi put došao 1972. godine. Tom prilikom je sa suprugom došao i do Trsta, gde su se sreli s Mišom, sinom prote Milana Smiljanića. Tada su otišli do jednog brega iznad grada odakle se mogla videti granica Jugoslavije. Dugo su gledali u tom pravcu.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
