DANAS JE SLAVLJEN I VOLJEN, A ZA ŽIVOTA SU GA PREZIRALI: Branislav Nušić - Velikan koji je izvrgavao ruglu rđave strane društva

U 2024. godini obeležava se 160 godina od rođenja Branislava Nušića. Danas je slavljen i voljen, ali za života je bio osporavan. Teško da postoji pozorišna scena u Srbiji koja na svom repertoaru trenutno nema bar jedno Nušićevo delo. Čini nam se da je ovaj slavni komediograf danas aktuelniji nego ikad. Publika ima prilike da gleda nekoliko verzija čuvene „Gospođe ministarke”, „Sumnjivog lica”, „Pokojnika”, a sprema se za ovu godinu u njegovom Narodnom pozorištu „Mister Dolar”.

Ogledalo društva

- Aktuelnost Nušićevog dela progresira kroz vreme. On je ne samo naš savremenik nego svevremenik. Genijalni pisac šibao je svojim britkim komediografskim perom po Srbiji svog vremena, koja je, paradoksalno, i naša Srbija danas. Slikao je društveno zlo. Izvrgavao je ruglu rđave strane društva, humorno raskrinkao palanački mentalitet, carstvo banalnosti, malograđane, birokratiju, ludilo vlasti, vlastohleplje i kao Gogolj poturio je vremenu u kojem je stvarao ogledalo koje poručuje: „Nije ti ogledalo krivo ako ti je njuška gadna.” To ogledalo nije se razbilo ni do danas, samo što smo danas, kad se u njemu ogledamo, još iskrivljeniji, suroviji, ružniji - kaže slavna rediteljka Tatjana Mandić Rigonat.

Branislav Nušić rođen je 8. oktobra 1864. u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Detinjstvo je proveo u Smederevu, gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prava u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Postavši punoletan, zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je svoju prvu komediju „Narodni poslanik”, koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije. Sličnu sudbinu imala je i njegova druga komedija „Sumnjivo lice”, koja će na izvođenje čekati više od tri decenije. Kao dobrovoljac učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885, što je opisao u zbirci „Pripovetke jednog kaplara”.

Smrt ćerke i sina jedinca

Oče, ne žali za mnom

Branislav Nušić oženio se vrlo mlad. Imao je troje dece - Margitu, Strahinju Bana i Oliveru (umrla kada je imala samo dve godine). Uprkos velikoj ljubavi koju je gajio prema supruzi Darinki Đorđević, njihov odnos učvrstila je i porodična tragedija koju su godinama proživljavali. Posle ćerke Olivere, i sin Strahinja gine sa 19 kao borac đačke čete 1.300 kaplara u Prvom svetskom ratu.

Sin jedinac velikog Branislava dobio je ime po jednom od najvećih junaka iz srpske narodne književnosti - Strahinji Banu.

Nušićev sin je imao samo 19 godina kada je poslat na front, s koga se, nažalost, nikada nije vratio. Poginuo je u Kolubarskoj bici. Ostavio je i pismo:

Ko me pronađe mrtvog, molim ga sledeće: „Zovem se Strahinja Nušić. Svršeni sam maturant koji je rođen u Beogradu. Porodica mi živi u Skoplju. Kumanovska ulica broj jedan. Molim da izvestite moju porodicu gde sam poginuo, kad i na kom mestu sahranjen. Unapred blagodaran.”

U pismu upućenom ocu stajalo je:

Dragi Ago, ne žali za mnom. Bio sam na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim, ali takva je sudbina. Deda, mama i ti, oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban.

Sinovljeva smrt potpuno je slomila Nušića, kome je trebalo 10 godina posle tragedija da ponovo počne da stvara. Tada nastaju njegova najbolja dela, poput „Gospođe ministarke”, „Mister Dolara”, „Ožalošćene porodice”, „Dr”, „Pokojnika”...

Sinu je posvetio svoje delo „1915”, a deo svog intimnog sveta opisao je u malo poznatoj melodrami „Pučina” - priči iz beogradskog života o nevernoj ženi, raspadu braka i smrti deteta. Predstava se igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a glavne uloge tumače Nenad Jezdić i Sloboda Mićalović.

Ismevao kralja milana

Zbog satirične pesme „Dva raba”, u kojoj je uvredio kralja Milana, osuđen je 1888. na dve godine zatvora u Požarevcu, ali je posle godinu dana pomilovan. Na robiji je pisao priče kasnije okupljene u knjigu „Listići” i komediju „Protekcija”. Sledećih deset godina provodi u diplomatskoj službi u konzulatima u Osmanskom carstvu, u Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini. Tokom službovanja u konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, što je opisao u svojim konzulskim pismima. Godine 1900. postavljen je za sekretara Ministarstva prosvete.

Omiljena glumica velikog pisca

Tajna ljubav sa Žankom Stokić

Žanka Stokić je jedna od naših najvećih glumica u istoriji, a bila je omiljena velikom piscu. Specijalno za nju napisao je komad „Gospođa ministarka”.

Praizvedba danas kultnog komada Branislava Nušića „Gospođa ministarka” bila je 25. maja 1929. u režiji Vitomira Bogića. Godinama se nagađalo da je slavni komediograf ovaj komad pisao baš za Žanku i da je u nju bio zaljubljen, što su neki osporavali. U svakom slučaju, iako je njihov odnos ostao pod velom misterije, predstava je doživela veliki uspeh, te je do 1941. izvedena više od 200 puta, gostovala je u Pragu, Budimpešti, Beču, Varšavi, Krakovu...

Ubrzo nakon toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu, a 1904. godine imenovan je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Nakon godinu dana preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i šaljive feljtone u Politici pod pseudonimom Ben Akiba. Od 1912. boravio je u Bitolju kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju. Tokom Prvog svetskog rata sa srpskom vojskom učestvovao je u povlačenju kroz Albaniju, nakon čega je boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine, kada je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1933. Autor je prvog udžbenika retorike kod nas (1934), a dao je i važan doprinos razvoju srpske fotografije. Ipak, koliko je za života bio voljen, toliko je bio i osporavan, što je u svojoj knjizi „Nušić i kritika” najbolje opisala Jelica Stevanović. Paradoksalno, za života je dobio samo jednu pozitivnu kritiku.

Obezbedio gorivo i hranu za magarce

Organizovao venčanje kralja Aleksandra

Čim je brak između kralja Aleksandra Karađorđevića i princeze Marije bio ugovoren, beogradski zvaničnici su se bacili na pripremanje venčanja, ali i uređenje čitavog grada za ovaj veliki događaj.

Organizacija je poverena upravo Nušiću, tada upravniku umetničkog odseka Ministarstva prosvete.

Svadba je bila zakazana za 8. jun 1922. godine, i to u relativno kratkom roku, iako je bilo potrebno mnogo šta spremiti za dolazak mnogo stranih zvanica. Osećala se i blaga histerija, naročito među onim ubeđenim da će stranim gostima, naviklim na raskoš, u Beogradu nešto nedostajati.

Samo nekoliko dana pre svadbe sva štampa je brujala o tome kako u Beogradu neće biti dovoljno benzina za sve goste, a ni hrane za magarce koji su korišćeni za vuču. Hroničari beleže da je Nušić „ubedio nadležne da bez benzina neće biti ni svadbe, pa neka oni vide šta će i da je izdejstvovao da Ministarstvo vera naloži kaluđerima manastira u Rakovici da dopuste da se seče granje da magarci ne lipsaju...”

Publika ga volela

- Nušić je možda najrečitiji primer koliko se mišljenja kritike i publike mogu razlikovati. Beogradska pozorišna publika ga je bezuslovno volela i s nestrpljenjem očekivala svaki njegov nov komad, dok su ga kritičari prezirali jer su komedije smatrane nižim žanrom. Optuživali su ga da je „kozer”, da se „služi jeftinim vicevima koji idu čak do pornografije” - izjavila je teatrolog Jelica Stevanović za BBC.

Prvu pozitivnu kritiku dobio je pred kraj života za „Pokojnika”, a odbojnosti koju su kritičari gajili prema njegovim delima bio je svestan i sam Nušić.

- Izazivajući smeh na usnama, moj humor ublažava surovost života - govorio je.

Pisao u listu Politika

Pet decenija u novinarstvu

Nušić je tokom života radio različite poslove, ali je skoro pet decenija bio odan novinarstvu. Najznačajnije tekstove napisao je u beogradskoj Politici i dva puta je biran za predsednika Srpskog novinarskog udruženja. Njegovi novinarski tekstovi imali su veliki uticaj na javnost, jer ono o čemu je pisao često se kao tema dana prepričavalo kako u državnim kancelarijama, tako i u kafanskim razgovorima i na kućnim sedeljkama. On je bio neumoran u javnom žigosanju korupcije, nepotizma, nasilja moćnika i drugih pojava, koje je oštrim perom kritičara iznosi u javnost. Iako je u životu menjao zanimanja, ceo vek je ostao veran poslanik javne reči, mada je u javnosti mnogo poznatiji kao komediograf, dramaturg, diplomata, pripovedač, satiričar, etnograf i upravnik pozorišta.

Branislav Nušić preminuo je 19. januara 1938. Tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno. Zanimljivo je da je upravnik nacionalnog teatra bio samo godinu dana, a kako kažu, bio je najgori u istoriji te kuće. Slično kao i za života, i o njegovoj grobnici se priča 86 godina nakon smrti. Na njoj piše „Kuća Branislava Nušića”. Oko tog mesta decenijama se pletu mitovi i legende. Prema jednoj, Nušić je bio istaknuti član masona, tajnog društva čija je piramida jedan od glavnih simbola. Po drugoj, pisac je tražio baš ovaj oblik da bi na taj način izbegao mogućnost da mu se neko „uneredi na grobu”, misleći na ptice, jer su one poznate po tome što umeju da isprljaju grobove.

Filmska baština

Opštinsko dete

Prvi film rađen prema nekom Nušićevom delu je ekranizacija njegovog romana „Opštinsko dete”. Scenario je napisao Miodrag Đurđević, a kao reditelj se potpisuje Mladomir Puriša Đorđević, kome je ovo debitantski film. Već u tom ostvarenju primetan je Đorđevićev osećaj za lirsku humornost i lapidarnost u rediteljskom iskazu, a s obzirom na to da je reč o sadržaju koji je presek različitih sredina (selo, palanka, beogradski saloni), ovo ostvarenje bi se moglo okarakterisati kao svojevrstan film putovanja, navodi Saša Radojević u svojoj knjizi „Srpski film: pedesete”.

Sumnjivo lice

Film iz 1954. u režiji Sofije Soje Jovanović, koja je kao prva žena filmski režiser kod nas snimala komedije po delima poznatih pisaca, a među njima se ističu Nušićeve novele. U filmu igraju Ljiljana Krstić, Ljuba Tadić, Bata Paskaljević, Mića Tomić, Olivera Marković...

Gospođa ministarka

Ostvarenje iz 1958. u režiji Žorža Skrigina. Sima Popović je postao ministar i time se društveni status njegove žene Živke iznenada menja. Uloge: Mija Aleksić, Dara Čalenić, Marica Popović, Jovan Gec, Severin Bijelić... Kasnije je i Zdravko Šotra režirao isto ostvarenje 1989. s Milenom Dravić u glavnoj ulozi

Put oko sveta

Radnja filma se dešava početkom dvadesetog veka. Jovanča Mićić, trgovac iz Jagodine, osvaja prvu nagradu na stranoj lutriji: put oko sveta. Igraju: Miodrag Petrović Čkalja, Dara Čalenić...

Dr

U filmu Soje Jovanović, posle niza burnih komplikacija, očajni otac shvata da nauka ne može da se kupi novcem. U glavnim ulogama: Milivoje Živanović, Mija Aleksić, Beba Lončar, Bata Živojinović, Katarina Ignjatović...

Ožalošćena porodica

Interesantna komedija o „ožalošćenoj” grupi ljudi koja iščekuje nasledstvo i uveliko deli blago koje nije dobila. Uloge tumače: Milan Ajvaz, Mija Aleksić, Rahela Ferari, Nevenka Mikulić, Žarko Mitrović, Anka Paranos, Slavko Simić, Branka Veselinović, Milivoje Živanović...

- Mnogima sam se svojim delima po*rao u život za svog života, pa ne bi bio red da im dozvolim da oni se*u po meni kada umrem - rekao je navodno Nušić.

Međutim, to sve treba pripisati njegovom smislu za humor.

Ljubomir Radanov

Bonus video: