HEROINE: U Velikom ratu Bez javne pohvale, one su ponele najteži teret rata

Slavni period ratova za oslobođenje i ujedinjenje obeležen je herojskim podvizima naroda i vojske. Naši istoričari dostojno su opisali podvige srpskih oficira, vojnika i dobrovoljaca. Ipak, istovremeno su neopravdano zanemarili hrabrost i žrtve srpskih žena tokom ratova. Žene ne samo da su bile temelj svakog doma, ključna snaga u privredi, nezamenljiva pomoć u zdravstvu već su zajedno sa braćom, očevima i muževima branile kućni prag i otadžbinu.

Bez javne pohvale, one su ponele najteži teret rata. Brinući o porodici, ranjenicima, vojnicima na frontu, kao i onima u zarobljeništvu, bile su ključna snaga koja je našu zemlju vodila ka pobedi. Stoga ovom prilikom odajemo počast njihovom junaštvu i nepokolebljivoj odanosti našoj domovini, piše u katalogu izložbe „Srpske heroine u Velikom ratu“, koja je u Galeriji Doma vojske.

ČUVARKE OGNJIŠTA

Vešanje, zbegovi i opstanak porodice

„Ispraćaj“, slika Miloša Golubovića iz 1918, govori više od milion reči. Majka, supruga i dete gledaju za glavom kuće koja odlazi u rat. Suze i molitve dok on sa šajkačom i puškom ide na krvav put. Neznane i nevidljive, kakve su uglavnom bile i ostale, srpske žene u Prvom svetskom ratu sačuvale su i ognjište i porodicu, ali i teško postradale.

Prvi svetski rat je rat do tada neviđenih razmera i u njemu je Kraljevina Srbija imala izuzetno veliki broj žrtava i preživela stradanje na svim nivoima, od porodice do fronta. Veliki broj žena stradao je i na ognjištu jer je sam početak rata doneo surovo postupanje austrougarske vojske - priča nam istoričar dr Marijana Mraović, načelnik odeljenja u Vojnom arhivu i koautorka izložbe „Srpske heroine Velikog rata“ u Galeriji Doma vojske u Beogradu.

Tu je i ogromna, potresna fotografija obešenih seljanki u Mačvi iz avgusta 1914. Ovom zločinu prethodila je zloglasna direktiva iz jula 1914, čije fototipsko izdanje gledamo u vitrini, ali i prva pobeda srpske vojske na Ceru, nakon koje se neprijatelj daje u povlačenje, ali usput ubija i pali sve srpsko.

Direktiva naređuje da se prema stanovnicima Srbije postupa s najvećom surovošću, strogošću i nepoverenjem. Tu stoji i da Srbe treba kazniti što su lišili života prestolonaslednika Ferdinanda, ali i svoju dinastiju Obrenović - priča Mraovićeva.

Amajlija

Majčine čarape

Žene su i izdaleka čuvale svoje najmilije. Tako je Janko Tripković iz Mirotine kod Arilja bio siguran da su ga kroz oba balkanska i Prvi svetski rat sačuvale čarape koje mu je isplela i izvezla majka Ruža. Nosio ih je kao amajliju, nikad ih nije obuo i s njima se i vratio u rodno selo. Do smrti ih je čuvao, a sada ih s ponosom čuva Vojni muzej.

Nakon austrougarskih zločina slede zbegovi iz Mačve, Pocerine, Jadra, Posavlja... Oni prvi, pre velikog zbega i Albanske golgote u zimu 1915/16. Na sve to dolazi i pegavi tifus od istih tih neprijateljskih vojnika, zarobljenih. Odneo je 100.000 života u narodu i 35.000 srpskih vojnika.

Sve nedaće rata uspela je da preživi Natalija Aranđelović, supruga generala i oficirska ćerka. Fotografiju Natalijinu nisu izložili, ali jesu dnevnik, koji je vodila od 22. oktobra 1916, pune dve godine, do oslobođenja.

Izašla je naredba da niko iz kuće ne sme ujutru izaći pre pet sati i četvrt. Sirote žene! Jutros su grdne njih bile u podrumu. One porane još u tri sata da uhvate red za mleko - ne znajući za tu naredbu, mnoge su jutros stradale - puštene su u devet sati - piše u dnevnik 14. jula 1916.

Natalija je imala četvoro dece u prvoj ratnoj godini, a kad se suprug vratio s fronta, zatrudnela je još jednom. Peto dete rađa u zbegu, u Ćupriji. Prodavala je uspomene, skupocenu garderobu, sve što su imali da bi deci obezbedila odeću i hranu u ta vremena velikih nestašica i visokih cena namirnica. Ali je i slavila porodične praznike zbog dece. U dnevniku je vodila i intimne razgovore sa suprugom, s kojim nije imala nikakve kontakte - kaže.

I očuvala je Natalija porodicu. Nakon oslobođenja ponovo su bili na okupu...

HUMANITARKE

Dve žene i jedan rat

Jelena Lozanić Frotingam i Mejbel Grujić agitacijom u SAD i Kanadi mnogo su pomogle da američka javnost vidi stradanje Srbije i pošalje pomoć.

Jelena Lozanić Frotingam i Mejbel Grujić dve su žene, ali i isti simbol svih humanih ljudi koji su pritekli Srbiji kad je bilo najteže. Obe su mogle komotno da uživaju u životu, ali su izabrale borbu za srpske vojnike, siročad, udovice..

Ćerka čuvenog Sime Lozanića još u vreme balkanskih ratova brinula je o ratnoj siročadi, a bila je i dobrovoljna bolničarka.

Za najhrabrije

Torbice s natpisom „Kosovo“

Na izložbi je i zanimljiv dokument iz 1917. godine - o donaciji 586 torbica s natpisom „Kosovo“.

To je organizovala Mejbel Grujić u saradnji sa Srpskim potpornim fondom. Već tada je među vojnicima potencirana simbolika Kosova, o čemu je Mejbel sve znala. Samo najhrabriji na frontu dobili su ove torbice, a vojnici su u dopisnim kartama zahvaljivali i slali svoje fotografije s potpisom „naši junaci gospođi Mejbel“ - kaže Ilićeva.

žNa početku Velikog rata Jelena Lozanić (1885-1972) otišla je u SAD i Kanadu kao izaslanik Crvenog krsta, zajedno s Mejbel Grujić (1872-1956), Amerikankom i suprugom srpskog diplomate Slavka Grujića, kako bi tamošnju javnost upoznala s teškim stanjem u Srbiji i prikupila humanitarnu pomoć. O srpskoj prošlosti pričala je obučena u bitoljsku narodnu nošnju, tražila je pomoć prikazujući slike razorenih gradova, spaljenih sela. Sarađivala je s Mihajlom Pupinom, Nikolajem Velimirovićem, a upoznala je Džona Frotingama, jednog od najvećih srpskih dobrotvora i budućeg supruga. Frotingam je pre balkanskih ratova, i to na inicijativu Mejbel Grujić, pomagao, a odmah po izbijanju Velikog rata i poslao moderno opremljenu bolnicu od 250 kreveta i finansirao dolazak petočlane lekarske misije, kao i brojnog medicinskog osoblja - kazuje nam dr Bojana Ilić, viši kustos Vojnog muzeja i koautor izložbe „Srpske heroine Velikog rata“ u Galeriji Doma vojske, i dodaje:

Mejbel Grujić se i pre udaje za Slavka Grujića zaljubila u Srbiju. Po završenim studijama u Americi putovala je i u Carigradu upoznala Engleskinju Elodiju, udatu za čuvenog srpskog diplomatu Čedomilja Mijatovića. Upoznaje srpsku prošlost, narodne pesme i čim se vratila u Ameriku, održala je javno predavanje o Srbiji pred 4.000 studenata na Prinstonu. Potom je došla i u Srbiju, udala se za Slavka Grujića, između ostalog, osnovala je i Srpski bolnički fond, kasnije nazvan Srpski fond za pomoć, koji je izdržavao oko 200 samohranih majki u Srbiji i inostranstvu, isto toliki broj studenata u Švajcarskoj, slala je pomoć dečacima interniranim u logore u Austriji i Ugarskoj, porodicama poginulih ratnika...

BOLNIČARKE

Nadežda Petrović drugi tifus nije mogla da preživi

Sada sam sela posle cele noći skupljanja po razbojištu preteklih neskupljenih ranjenika, posle jučerašnjeg strašno krvavog okršaja. Nisam ni hleba jela, toliko je bilo posla oko toga da sam skoro pala od umora. Cele noći smo ih donosili, previjali. Derala sam i svoju bolničku kecelju, i košulja je došla na red. Zavoja ponestalo, a rane strašne zjape. Tiče se života, tu se ne obazire ni na šta. Samo daj, previjaj, zaustavljaj krvarenje. Zapuši rane razlokane, da se kroz slomljena rebra naziru srca i pluća, a oči iskolačene bezumne od bola i straha pred smrću - pisala je Nadežda Petrović porodici 1914.

Čuvena slikarka simbol je srpske bolničarke dobrovoljca koja i život daje za otadžbinu. Bila je tu od početka. Uvek. I bez obzira na sve, pa i tešku bolest. Krenula je u Prvi balkanski rat kao dobrovoljna bolničarka, usput je slikala i predele, te je tako nastala i slika „Na položajima kod Kumanova“, koju gledamo na izložbi „Srpske heroine Velikog rata“ u Galeriji Doma vojske. Ređali su se Prizren, Gračanica, Skoplje, gde je preležala i tifus 1913.

Brodovi po imenima bolničarki

Ruskinja u kiši kuršuma

Kasja Miletić, Darija Aleksandrovna i Katarina Harlej imena su po kojima je Kraljevina SHS posle rata nazvala i tri broda, odajući počast ovim divnim ženama.

Izdvojili smo brod Darije Aleksandrovne jer je ova bolničarka 5. pešadijskog puka 2. poziva bila izuzetna po hrabrosti. Došla je iz Petrograda i nije želela da ostane na previjalištu, nego je za vreme borbe, u kiši kuršuma, išla da evakuiše ranjenike, sklanja ih u zaklon, previja, pa se vraća. Stradala je 19. septembra 1914. od granate tokom borbi oko Kurijačice, na svega 50 metara od linije streljačkog voda - ističe Ilićeva dok gledamo crteže broda iz Muzeja nauke i tehnike.

Kad je izbio Prvi svetski rat, u Italiji se oporavljala od tifusa, ali se odmah vratila u Srbiju da bi bila bolničarka Dunavske divizije. Odlazi u bolnicu u Valjevo, gde je pegavi tifus izazvao pomor. I sama se razbolela. Dva puta nije mogla da pobedi. Preminula je 3. aprila 1915 - priča nam dr Bojana Ilić, viši kustos Vojnog muzeja i koautorka izložbe.

Prolazimo pored ogromne fotografije srpskih seljanki objavljene u Ilustrejtid vol njuzu (Illustrated Wall News) 1914. Nose ranjenike jer dovoljno medicinskog osoblja nema. I baš zato u pomoć su priticale i brojne strankinje. Ovde je javnosti manje poznata, ali nikako manje važna priča o Katarini Harlej (1855-1917). Madam Harlej, kako su je zvali srpski ratnici, počiva na engleskom delu Zejtinlika.

Srpski oficiri su na njenom nadgrobnom spomeniku napisali: „Velika ženo, na tvome grobu umesto cveća srpska zahvalnost večna će cvati. Za tvoja dela i tvoje ime - pokolenja će daleka znati.“ Na srpsko bojište došla je 1915, a već naredne godine kao rukovodilac odreda motornih vozila Bolnice škotskih žena, i to u vreme najžešćih borbi za Gorničevo, Kajmakčalan i Bitolj prevozila je najteže ranjenike. Kad je srpska vojska ušla u Bitolj, prebacila je svoju jedinicu tamo i pomagala, bez obzira na česta bombardovanja. Nažalost, u jednom od njih 7. marta 1917. i gine - navodi Ilićeva.

RATNICE

Milunka je jedna na svetu

Bez pomena Milunke Savić ne može se govoriti o heroinama Velikog rata. Jedna je Milunka Savić. Uistinu. I jedina žena na svetu celom koja dobi Francuski krst sa zlatnom palmom. Pored brojnih drugih odličja.

O Milunki Savić (1890/92-1973) sve znamo. I da je pet puta ranjavana, jedna od najodlikovanijih žena, a krenulo je tako što je prerušena u muškarca ušla u Prvi balkanski rat, gde se istakla kao bombaš, ali i ranjena, pa otkrivaju da je žena! Sa slavnim Gvozdenim pukom prošla je Albansku golgotu, ali se borila i na Kajmakčalanu, Dobrom polju i Gruništu...

Pored svoje ćerke, usvojila je i tri i još 30 dece odgajila, a radila je kao čistačica u banci Hipotekarnog zavoda između dva rata. Nakon Drugog svetskog rata je dobila penziju, a potom pred smrt, otprilike na godinu, stan od države. Milunkini posmrtni ostaci premešteni su 2013. u Aleju velikana - priča istoričar dr Marijana Mraović, načelnik odeljenja u Vojnom arhivu i koautoka izložbe „Srpske heroine Velikog rata“, koja je još u toku u Galeriji Doma vojske u Beogradu.

Toplički ustanak

Žene u akciji

Toplički ustanak 1917. jedini je organizovan iza linije fronta u Evropi tog doba. Na izložbi je puška kakvu na fotografiji nosi i Leposava Mladenović Belosejka tokom istog tog ustanka.

Bile su žene u tom ustanku i obaveštajci, i agitatori, i jataci, i ratnice... Živana Terzić, koja je bila kao i mnoge u Gvozdenom puku „Knez Mihailo“ odlikovana je „Milošem Obilićem“ i unapređena u čin narednika - kaže Mraovićeva i pokazuje nam poznatu srpsku ručnu bombu „vasić“, proizvođenu u Kragujevcu. Neobična, četvrtasta, po meri četnika i brdovitog terena - kad je bace, nije mogla da se skotrlja.

Milunka je ipak samo jedna od brojnih znanih i neznanih žena koje su se latile puške. A među njima je i gotovo nepoznata Antonija Javornik, alijas Natalija Bjelajac (1893-1974), više puta odlikovana.

Poreklom Slovenka, rođena u Mariboru, nakon završene osmoletke prelazi u Kragujevac, gde joj je stric kao kapetan službovao u 11. pešadijskom puku „Karađorđe“.

Na početku Prvog balkanskog rata promenila je ime u Natalija Bjelajac i radila kao bolničarka u bolnici puka „Karađorđe“, s kojim učestvuje u oslobođenju Srbije od Turaka. Drugi balkanski rat i borbe blizu Drenka donose joj prvu medalju za hrabrost. Prošla je i Veliki rat, kao i Albansku golgotu, probila i Solunski front. Tokom Drugog svetskog rata dopada logora u Banjici, a umire 60 godina od početka Cerske bitke u Malom Mokrom Lugu - priča Mraovićeva.

Jelena S. Spasić