DODIRIVANJE SMRTI: Ku­rir u po­se­ti na­j­zlo­gla­sni­jem na­ci­sti­č­kom logoru

Zar je stvar­no ovo mo­gao da ura­di čo­vek? Ne­ko ko, po­put me­ne, nas, pri­pa­da lju­d­skom ro­du?

Sti­gao sam u ju­žni deo Po­lj­ske i me­sto Osvje­ćim sa odre­đe­nim pre­d­zna­njem o to­me šta se tu zbi­va­lo pre 80 i ku­sur go­di­na. Ali iskre­no, ni­šta ni­je mo­glo da me pri­pre­mi za ono što sam ta­mo vi­deo i do­ži­veo. Pa­kao na ze­mlji.

Da li obi­čan lju­d­ski mo­zak mo­že da do­ku­či da je sve zna­nje sve­ta tog do­ba, da su sva nau­č­na i te­h­ni­č­ka dos­ti­g­nu­ća bi­la usme­re­na sa­mo ka jed­nom ci­lju, da se je­dan na­rod istre­bi s li­ca ze­mlje?!

Au­švic I

Pri­se­tio sam se re­či jed­nog pre­ži­ve­log je­vrej­skog lo­go­ra­ša: „Ne mr­zim. Je­di­no mi je mu­č­no što su Ne­m­ci ura­di­li ta­ko gro­zne stva­ri, jer sam ih po­zna­vao od pre ra­ta - bi­li su to ku­l­tu­r­ni lju­di.“

Ne­pri­ja­tan mi­ris smr­ti i ne­s­hva­tlji­ve pat­nje i tu­ge kao da ni 80 go­di­na ka­sni­je ni­je pot­pu­no izble­deo.

Zlo­gla­sna po­ru­ka na ula­zu „Rad oslo­ba­đa“ (Ar­beit ma­c­ht frei), uz bo­dlji­ka­vu ži­cu svu­da oko vas, sa­mo je do­dat­no po­ja­ča­la je­zu iza­zva­nu emo­ci­jom da će pr­vi ko­rak iza ogra­de pred­sta­vlja­ti pro­la­zak kroz vre­me­n­ski po­r­tal ko­ji me ša­lje u če­tr­de­se­te go­di­ne pro­šlog ve­ka. Kra­j­nje je mu­čan ose­ćaj ko­ra­ča­ti sta­za­ma ko­je su za mno­ge bi­le po­sled­nji me­tri u ži­vo­tu. Go­to­vo da ne­ma me­sta na tom pu­tu na ko­me ne­ko od lo­go­ra­ša ni­je sko­n­čao.

No, jed­nom ka­da pro­đe­te ispod zna­ka, za­bo­ra­vlja­te sve šta vam je u mi­sli­ma i je­di­no što vam pro­la­zi kroz gla­vu je­ste pi­ta­nje: „Za­što?“
Da­nas pos­to­je or­ga­ni­zo­va­ne tu­re za tu­ri­ste iz ce­log sve­ta. Tu­re se or­ga­ni­zu­ju na he­brej­skom, po­lj­skom, ru­skom, en­gle­skom, ne­ma­č­kom i špan­skom je­zi­ku, a tra­ju ot­pri­li­ke tri sa­ta.

Au­švic je bio u stva­ri ko­m­ple­ks od vi­še od 40 lo­go­ra za istre­blje­nje i za­tva­ra­nje. Po­me­nu­ta po­ru­ka na­la­zi se ispred ula­za u ko­m­ple­ks Au­švic 1 u Osvje­ći­mu, ko­ji je bio glav­ni lo­gor. Tu je ubi­je­no oko 70.000 lju­di. Tri ki­lo­me­ta­ra da­lje na­la­zio se Au­švic 2 - Bi­r­ke­nau, ko­n­cen­tra­cio­ni lo­gor za istre­blje­nje sa ga­snim ko­mo­ra­ma, gde je ži­vot izgu­bi­lo vi­še od mi­lion lju­di, od ko­jih je oko 90 od­sto Je­vre­ja. Tre­ći bi­tan lo­gor je Au­švic 3 - Mo­no­vic, ko­ji je bio ra­d­ni lo­gor.

Pr­vi deo tu­re je obi­la­zak zgra­da u Au­švi­cu 1. Ve­li­ke ci­gle­ne zgra­de spo­lja i ne oda­ju ne­ke ve­li­ke stra­šne ta­j­ne, no kad uđe­te u njih, sve se me­nja. Užas ko­ji je ov­de na­či­njen pre ne­što vi­še od 80 go­di­na i da­lje kao da od­zva­nja me­đu zi­do­vi­ma... Pred oči­ma se ni­žu cr­no-be­li ne­ga­ti­vi, re­žu se u se­ća­nje pla­vo-be­le pru­ga­ste uni­fo­r­me sa bro­je­vi­ma, u uši­ma od­zva­nja­ju re­či vo­di­ča... Vi­še od 40.000 fo­to­gra­fi­ja, do­ku­me­na­ta, raz­gled­ni­ca, pi­sa­ma...

Sva­ka zgra­da, nu­me­ri­sa­na kao blok po bro­je­vi­ma od 1 do 32, ima­la je po­se­b­nu na­me­nu, a u nji­ma je sa­ču­va­no pu­no stva­ri od lo­go­ra­ša. Blok 5 me­sto je gde su sme­šte­ni svi do­ka­zi o zlo­či­ni­ma. Go­mi­le ko­fe­ra, ci­pe­la, ko­se, pro­te­za... sve osim lju­d­skog ži­vo­ta pe­dan­t­no se ču­va­lo.

Mo­žda na­j­je­zi­vi­ji do­kaz zve­r­stva na­ci­sta pred­sta­vlja br­do od dve to­ne že­n­skih pra­me­no­va, lo­k­ni i uvo­ja­ka. Ko­sa je od­se­ca­na lo­go­ra­ši­ca­ma pre ne­go što su bi­le ubi­je­ne, a za­rad izra­de ne­ke vr­ste plat­na.

Me­sta skla­di­šte­nja na­zi­va­na su „Ka­na­da“, jer je ova dr­ža­va do­ži­vlja­va­na kao ze­mlja izo­bi­lja.

U zgra­da­ma mo­že­te da vi­di­te na ko­je sve na­či­ne su na­ci­sti mu­či­li za­tvo­re­ni­ke i ka­kve su sve zve­r­ske ek­spe­ri­men­te izvo­di­li. Na­j­po­zna­ti­ji je sva­ka­ko „an­đeo smr­ti“, do­k­tor Jo­zef Me­n­ge­le, ali je oko nje­ga bi­lo pu­no istih, pa čak i go­rih.

Na zi­du jed­nog od blo­ko­va opi­si­van je me­tod ko­jim je je­dan od na­ci­sti­č­kih le­ka­ra ek­spe­ri­men­ti­sao s je­trom „pot­pu­no izgla­d­ne­log čo­ve­ka“.
Jed­na od na­j­po­tre­sni­jih sce­na je­ste ko­laž od tri fo­to­gra­fi­je ko­je pri­ka­zu­ju za­tvo­re­ni­ka u po­sled­njim mi­nu­ti­ma nje­go­vog ži­vo­ta po pri­ma­nju jed­ne od bro­j­nih inje­k­ci­ja sa otro­vi­ma.

Iz­me­đu ba­ra­ka 10 i 11 je i „zid smr­ti“ na kom i da­nas pos­to­je tra­go­vi me­ta­ka.

Na kra­ju ovog de­la lo­go­ra mo­že­te po­se­ti­ti plin­sku ko­mo­ru gde je otrov­ni plin ko­ri­šćen za gu­še­nje za­tvo­re­ni­ka. Na izla­zu će­te pro­ći kroz pros­to­ri­ju kre­ma­to­ri­ju­ma u ko­joj sto­je če­ti­ri pe­ći ko­je su se ko­ri­sti­le. Je­dan deo je za­bra­njen za fo­to­gra­fi­sa­nje. Ispred kre­ma­to­ri­ju­ma 1 ka­sni­je će bi­ti obe­šen Ru­do­lf He­se, pr­vi ko­man­dant Au­švi­ca.

Au­švic-Birkenau

Put nas je po­tom vo­dio u Au­švic-Bi­r­ke­nau. Vo­žnja au­to­bu­som je tra­ja­la oko 15 mi­nu­ta do stra­ža­r­ske ka­pi­je gde su ne­ka­da pri­sta­ja­le ko­mpozicije vo­zo­va s lo­go­ra­ši­ma.

„De­sno, le­vo, de­sno, le­vo.“ Le­kar i ko­man­dant sta­ja­li su na ra­m­pi kad bi pri­sti­gli no­vi za­tvo­re­ni­ci i so­r­ti­ra­li ih. De­sno zna­či ži­vot, le­vo zna­či u peć.

I da­nas, dok pi­šem ove re­do­ve, u gla­vi mi je ure­za­na sli­ka go­mi­le lju­di iz mo­je gru­pe, ra­zli­či­tih po dr­ža­vljan­stvu, po­re­klu, sta­ros­ti, izgle­du, ve­ri, a istih po mu­č­nom izra­zu li­ca, po­ve­za­nih istim ose­ća­jem ne­ve­ri­ce dok sva­ko u svo­joj gla­vi, sr­cu i du­ši pro­ži­vlja­va tu­žnu isto­ri­ju ovog me­sta tru­de­ći se da shva­ti ra­z­me­re po­či­nje­nih zlo­či­na. Vi­še od mi­lion ne­vi­nih lju­di je na ovom me­stu ubi­je­no na pra­v­di bo­ga.

U ka­mp se ula­zi kroz stra­ža­r­sku ku­lu, a za­tim ho­da­te uz pru­gu. Je­dan va­gon još uvek sto­ji na ši­na­ma. I dok pre­la­zi­mo ši­ne po ko­ji­ma su kli­zi­le ko­m­po­zi­ci­je smr­ti, od­zva­nja­ju mi re­či Slo­va­ka, tu­ri­sti­č­kog vo­di­ča ko­ji s vre­me­na na vre­me po­se­ti Beo­grad: „Ni­ka­da vi­še ne­ću ući u voz.“

Osta­tak te­re­na či­ne ba­ra­ke gde se mo­že vi­de­ti u ka­kvim su uslo­vi­ma spa­va­li lju­di. „Kre­ve­ti“ su u stva­ri da­ske, vi­si­na iz­me­đu re­do­va je­dva je­dan me­tar, a na jed­nom kre­ve­tu spa­va­lo je pet-še­st lju­di. Krov na ba­ra­ka­ma je po­di­g­nut od zi­do­va za po­la me­tra sa­mo ka­ko bi u pros­to­ri­ji bi­lo što hla­d­ni­je i ne­hu­ma­ni­je, a di­m­nja­ci na pe­ći­ma unu­tar sa­mih ba­ra­ka pro­je­k­to­va­ni su ta­ko da sav dim vra­ća­ju unu­tar pros­to­ra, što bi one­mo­gu­ći­lo oso­ba­ma da se gre­ju na va­tru.

U Au­švic-Bi­r­ke­nau na­la­zi­le su se tri plin­ske ko­mo­re i kre­ma­to­ri­ju­mi, a sa­da mo­že­te vi­de­ti sa­mo ru­še­vi­ne, po­što su ih na­ci­sti pred do­la­zak Cr­ve­ne ar­mi­je di­gli u va­zduh ka­ko bi sa­kri­li do­ka­ze.

****
Po­vra­tak ka au­to­mo­bi­lu na pa­r­ki­n­gu uda­lje­nom oko 1,5 ki­lo­me­ta­ra od Me­mo­ri­jal­nog cen­tra bio je pra­ćen ose­ća­jem pu­nim sti­da. Da li je mo­gu­će da se to de­si­lo? Kao kad izgu­bi­te ne­kog blis­kog, jed­no vre­me pros­to ni­ste sve­sni da se to de­si­lo.

Ia­ko je sve ma­nji broj pre­ži­ve­lih sve­do­ka, ne sme se do­pu­sti­ti da se­ća­nje na ovo stra­vi­č­no me­sto izble­di. Neo­p­hod­no je pre­no­si­ti ga na bu­du­će ge­ne­ra­ci­je ka­ko bi se izbe­glo sli­č­no be­zu­mlje. Au­švic je da­nas me­sto ko­je uči o to­le­ra­n­ci­ji ra­zli­či­tih na­ci­ja, ve­ra, ku­l­tu­ra; me­sto ko­je uči o va­žnos­ti pra­va na ži­vot i lju­d­skog dos­to­jan­stva. Ne po­no­vi­lo se!