VASKA (75) JE SA JOŠ DVE MONAHINJE ČUVALA SRPSKU SVETINJU U ĐAKOVICI! Crkvena zvona tamo još zvone iako nema ko da ih čuje

Živeti godinama i decenijama u neprijateljskom okruženju, uz policijsko obezbeđenje, odvojen od ostatka sveta visokim zidinama i svakodnevno se moleći za svoj narod pravi je podvig za koji treba neizmerna hrabrost

Vaska je pored dve monahinje i jedine srpske povratnice Dragice Gašić živela u ovom gradu u kojem više nema Srba, a kojih je do 1999. godine bilo 12.500.

Vasiljka Perić sahranjena je juče u Đakovici. Sestra Vasiljka, poreklom iz Kuča, rođena je u selu Stubla kod Đakovice a do 1999. godine živela je u selu Piskote. Posle ratnih zbivanja našla je utočište sa sestrom Poleksijom (sadašnjom Igumanijom Teoktistom) i još četiri žene pored stare crkve u Đakovici, pod zaštitom italijanskog KFOR-a. Od pogroma 2004. godine do obnove đakovačke crkve 2010, živela je sa ostalim đakovačkim sestrama u Visokim Dečanima.

Dragan Šibalić na Fejsbuku je, njoj u čast, napisao malo o ženi koja je zaslužna za to što crkvena zvona u Đakovici i dalje zvone:

- Preminula je iskušenica Vasilija Vaska Perić jedna od poslednjih srpkinja iz Đakovice, uz mati Teoktistu i Joanikiju. Neka joj je večna slava! Imao sam tu čast da je upoznam i nikada neću zaboraviti njeno gostoprimstvo i tople reči dobrodošlice kada sam posetio manastir Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici 20.oktobra.

- Živeti godinama i decenijama u neprijateljskom okruženju, uz policijsko obezbeđenje, odvojen od ostatka sveta visokim zidinama i svakodnevno se moleći za svoj narod pravi je podvig za koji treba neizmerna hrabrost. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice se pominje još u 16. veku kao metoh manastira Visoki Dečani. Kada je juna 1999.godine iz Đakovice odlazila srpska vojska, policija i narod u crkvi su ostale bake Poleksija, koja je tu inače živela više od četiri decenije, zatim Nadežda, Dragica, Vasilija i Belka. Ostalih 12500 Srba je ili proterano ili napustilo svoja ognjišta. Pružale su pomoć i utočište nevoljnicima koji nisu imali gde. Nastupili su teški i strašni dani puni neizvesnosti. Verovale su da će se Srbi vratiti. Dane i noći provodile su u suzama moleći se Bogu. Čuvao ih je italijanski Kfor, a one su čuvale poslednje tragove srpstva u ovom gradu. Međutim zlotvorima i ekstremistima ni to nije bilo dovoljno - napisao je on i opisao šta se desilo 17. marta 2004. godine.

- Tog dana Albanci su odlučili da izbrišu svaki trag srpskog postojanja i pravoslavlja u Đakovici. Sa crkve Svete Trojice koju su razorili 1999.godine sada su odneli i poslednji kamen. Nekoliko godina kasnije tu su sagradili park sa spomenikom majci Terezi. Crkva Presvete Bogorodice biva opkoljena hiljadama ljudi, ali i žena, dece... Hiljadama zlobnika. Letele su kamenice, cigle, molotovljevi kokteli, crkvu zahvata plamen. Baka Poleksija iz inata i prkosa se popela na zvonik crkve koju nije želela da napusti, ali su u poslednji čas nju i druge tri bake italijanski vojnici spasili. Ali crkvu nisu spasili. Spaljena je i razorena eksplozivom do temelja. Bake su prebačene u manastir Visoki Dečani. Baka Poleksija je od tada često uz pratnju kfora dolazila na zgarište crkve i palila sveću. Nije odustajala. Pričala je: „ Ovo je sveto mesto, ovde mora opet da se podigne crkva! Da se naši preci nisu molili ne bi mogli da opstanu 500 godina pod turcima!“ - kaže i navodi da je Bog uslišio molitve ove bake, za koju kažu da je živa svetiteljka.

- Na mestu ruševina iznikli su nova kuća i konak, kao i crkva. Vratile su se i bake u aprilu 2009. U septembru 2011. Crkva je osveštana i postala je manastir. Baka Poleksija je od tada monahinja Teoktista a pridružila joj se i mati Joanikija. Narednih godina upokojile su se gospodu Dragica, Belka i Nadežda, a evo juče i Vasilija - piše i navodi da gosti retko kad dolaze u ovaj manastir tako da su se mom dolasku iskreno obradovale.

- Izvan kapija nikada ne izlaze sem kada idu na liturgiju u Visoke Dečane i Pećku Patrijaršiju, kada monasi dolaze po njih. Monasi im donose hranu i sve što im je potrebno. Imaju svoju malu baštu i plastenik. Ove hrabre monahinje su dokazale da se ne plaše ničega jer služe Bogu i našoj pravoslavnoj veri. Dani im prolaze u molitvi za mir, za srpski narod ali i za neprijatelje. Da im bog podari snage da vide kakvo su zlo počinili. - Oči mati Teoktiste pune su dobrote i ljubavi. Cela njena pojava zrači nekom božanskom energijom. Kaže da Bog sve vidi i da će sve srediti da dođe na svoje mesto kao što je nekada bilo. „Samo da se Bogu molimo i svetinje da čuvamo, a oni što ruše treba da znaju da pravoslavlje ne mogu srušiti nikada!“ Ove heroine su nam pokazale put u budućnost, a na nama je da ih sledimo. U ovoj maloj srpskoj oazi njima je najvažnije da manastir živi i da crkvena zvona zvone iako nažalost Srba više nema da ih čuju - napisao je on.

Kurir.rs

Bonus video