Mostovi spajaju ljude. Tako bi bar trebalo da bude. Kada je u požeškom selu Kalenići bujica odnela jedini most meštani su morali da se dovijaju kako bi stigli do svojih imanja na drugoj strani reke. A kada krenu da nahrane životinje ili da obrađuju njivu spremaju se kao da kreću na nekakvu ekspediciju. I tako već punih 8 godina.
Kada Zoran i Milka iz požeškog sela Kalenići krenu od kuće do polja i svojih ovaca prvo na šta moraju da obrate pažnju jeste da li su poneli dovoljno hrane. Jer zbog loše procene mogu da ostanu gladni. I oni i njihovo stado.
- Ja i žena smo jutros sišli odozgo da ponesemo opet hrane gore za stoku i nama. Gore imamo kuću, noćeva, e kad malo više hrane iznesem onda budem po tri dana, ne moram da silazim. A pre smo mi kolima lepo je to bilo, put lepo poravnjat, s kolima dođem do blizu kuće i ponesemo šta nam treba za mesec dana da ne silazimo odozgo, ali sad ne mogu nego pomalo nosim i eto - rekao je Zoran Dragutinović, meštanin sela Kalenići.
Reka Skrapež nije ni velika ni preterano poznata. Ali je dovoljna barijera da se preko nje teško može bez mosta i kad je vodostaj nizak. A baš su se sa tim problemom pre punih 7 godina i velikih poplava suočili meštani Kalenića.
- Taj dan, nikad ne mogu da zaboravim, padala je velika kiša. Ali ja sam morala da siđem u polje. Javljali su mi da voda pridolazi i ja krenula, jer posle ne bih mogla preći da bih uzela hrane, jer gore u brdu nemam. I dobro se sećam da sam ovde bila oko 4:15. Sad verovali ili ne, ja kako krenem na most ja se tri puta prekrstim da bih sišla. Kad se penjem opet se tri puta prekrstim. Ne znam, nešto mi je došlo eto. Silazim niz ove merdevine, napravili smo merdevine, preko vode ne mogu da pređem, pogotovo kad je hladno. Nekad smo preko pruge prelazili, sad ne smemo. Ja i ne čujem i voz kad naiđe ne daj bože da sletim u vodu da poginem. A već ovde da ne pričam - kaže Zoranova supruga Milka.
Nepunih sat vremena kasnije jaka bujica odnela je prilaz mostu i hektar zemlje. Ostao je most preko koga se može samo improvizovanim i ne baš bezbednim merdevinama. Zoran kaže da je kao mlađi za oko pola sata peške dolazio do svog imanja.
Tražili su pomoć i od opštine ali evo skoro deceniju ne nailaze na razumevanje. Sa stvar bude gora, saznali su da para za sanaciju mosta ima. I dok čekaju sanaciju godine prolaze, kažu u muci, koju nemaju od koga da naplate. A sa godinama neće biti mlađi i spremniji za posao.
U onoj staroj narodnoj pesmi od izvora idu dva putića. A ovde u Kalenićima se jedan jedini put završava na mostu preko koga se može samo uz božju pomoć. Ovi ljudi godinama su uspeli da savladaju most, ali je i to uzalud jer su imanja daleko za stare i već umorne noge.
Kurir.rs/M.L.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
