BEOGRAD/UŽICE - Da je nekad bilo kako su užički lekari rekli da će biti, Miliji Jovanoviću (68) iz Tripkove u podbrđu Zlatibora poodavno bi popili za pokoj duše, ležao bi pod mermernim spomenikom u seoskom groblju.
Milija je posle teškog udesa bio u komi 35 dana. Govorio bi narod na pomen njegovog imena: „Bio je dobar majstor, ali strefila ga nesreća. Bog mu dušu prosti, ubila ga budala na motoru“.
Milija nije od onog soja ljudi što te na prvo viđenje sumnjičavo gleda ispod oka, da te izmere uzduž i popreko pre nego što se upuste u priču, već je celim bićem Zlatiborac koji pred neznancem očas otvara i kapiju i dušu. Prvo pita za zdravlje i treba li pomoć, tek posle ko si, odakle si, kojim poslom.
Proletos se namirilo 38 godina od kako je ustao iz mrtvih. Otad tvrdi da nema smrti bez sudnjega dana, piše Blic.
Bio je 17. mart 1984. kada ga je, dok je išao na neko veselje, u Sevojnu s leđa pokosio motorista. Bolnica, teške povrede glave, prelom lobanje... Život o koncu, nevesele procene, pitanje dana.
NE PROPUSTITE
- Lekari su rekli da šansa ne postoji, da od mene nema ništa, moju porodicu su pripremali za ono najgore. Samo zahvaljujući vezama vlasnika u firme u kojoj sam radio uputili su me na VMA. Kada su me iz užičke bolnice unosili u sanitet niko me od familije nije prepoznao, toliko sam bio razbijen i razobličen – prepričavao mi je Jovanović.
- Ako izdrži do Beograda ja ću ga primiti, inače je mrtav i ovako i onako, odgovorio je doktor sa VMA užičkim kolegama kada su mu ovi preneli u kakvom stanju šalju pacijenta.
Sa izuzetkom noge koja ga boli i na koju vidno šepa, a to je, reče, posledica udesa koja je vremenom sve izraženija, Milja Jovanović iz Tripkove je dobrodržeći seljak.
Miljii su lekari šest puta otvarali glavu, lobanju su mu "zakrpili" parčetom kosti iz kuka.
- Posle 35 dana, na nevericu užičkim lekarima, probudio sam se iz kome. Šest puta su mi na VMA otvarali lobanju, poslednji put je krpili parčetom kosti koji su mu izvukli iz kuka. Kao iz tuđeg da su čupali, ništa nisam osetio kad sam stao na noge. Tri godine je trajalo lečenje. U međuvremenu doktori koji su me ispisali iz živih sreli su mog brata, ali nisu smeli da ga pitaju šta je sa mnom, nego sve uz priču izokola – ispričao mi je Milija.
NE PROPUSTITE
„Živ je, oporavlja se, eno ga u Čajetini,“ odgovorio im je brat na pitanje koje nisu smeli da mu postave. Posle par dana oglasilo se zvono na ulaznim vratima kuće Jovanovića: „Oprostite, mi smo lekari iz Užica... Došli smo samo da se uverimo da je Milija živ.“
- Bio sam smanjene uračunljivosti, usporeno sam hodao i trpeo bolove, supruga me je hranila. Treće-četvrte godine posle udesa prvi put sam otišao na groblje na zapalim sveću roditeljima. Pored njihovog groba bilo je pobodeno kolje kojim je bilo obeleženo gde treba kopati raku. Meni raku. Šutnuo sam kolac i izbio ga iz zemlje – nastavio je penzionisani kamenorezac.
Dok se nije oporavio strahovao je samo da će se deca plašiti njegovog mentalnog stanja i da će im nauditi. Za sve je bio teško bolestan, osim za invalidsku komisiju. Šest puta je pred nju izlazio i svaki put bio ocenjen kao sposoban za rad. Morao je 1987. da se vrati na posao. Penzionisan je iz sedmog puta 1996. na preporuku lekara sa VMA. I kao penzioner je nastavio da radi kamenorezački posao da bi dovršio kuću u Čajetini.
Nabrekli prsti i bore na crnim Milijinim šakama pišu da se nije bavio poslom za slabiće, već da je preko njih preturio Zlatibor kamenja. Ručno je tovario kamen u šlepere. Taj posao od ljudi nasledile su mašine, ali one nemaju dušu. „Nemam ja ništa od toga što će on dugo da robija, meni je važno da sam živ,“ rekao je na suđenju motoristi.
Milja se nije pridružio gonjenju, te je čoveku koji ga je doveo na rub smrti, i koji je pre njega oborio još četvoro-petoro pešaka, umesto 12 godina odrezano šest meseci zatvorske kazne. „Meni je važno da sam živ“. Hiljade puta je Milija od buđenja iz kome izgovorio rečenicu koju je rekao u sudnici.
Sa suprugom u Tripkovi uživa u starosti. Drži ovce i svinje, bavi se vrtovima, kosi, plasti, kupi šljive. Sam, krijući od dece koja ga grde kad se lati težeg posla, sprema i drva za ogrev.
-Svi mi brane da radim, samo me žena tera. Njoj nikad ne mogu uraditi dovoljno. Izgubila je stado, a ovca zvono, sad nema ni ovaca ni zvona, i sad ti, Milija, traži po šumi i trnju – šeretski namiguje seljak koji je pre 38 godina bio mrtav.
U kuću je uselio sina i ćerku sa porodicama, milo mu je što im dobro ide u životu, slavio je i rođenje praunuka. Još da dočeka da oženi tri unuka i uda unuku, da im zaigra na veseljima. A posle... Neće mu više biti važno da je živ.
Kurir.rs/Blic
NE PROPUSTITE
