Rođena je nepuna dva meseca nakon što joj je otac stradao u bici na Košarama. Iako mu nikada nije čula glas, nikada videla, zagrlila, ni poljubila, iako nikada nije bio kraj nje, Srđana (23), od kako zna za sebe, čuva uspomenu na hrabrog tatu. I ime je dobila po njemu.
Njen otac bio je Srđan Košanin, zvani Đido, kapetana prve klase i jedan od 108 vojnika koji su poginuli u bici na Košarima. Rođen 4. februara 1968. godine u Ušću kod Kraljeva, a poginuo na karauli Košare 19. aprila 1999. godine na Kosovu i Metohiji. Srđana je rođena 53 dana kasnije.
Bio je odličan đak u osnovnoj školi, ali i u srednjoj medicinskoj školi koju je završio u Šapcu. Nakon toga upisao je Vojnu akademiju, koju je završio 1990. i odmah stupio na službu, po rasporedu, u Mostar. Baš u vreme ratnih dejstava.
A o tome kakav je Srđan oficir, starešina, brat i drug bio, kakve vrline i osobine je imao, kakvu ulogu u izvlačenju vojnika, s poštovanjem se govori i danas među svim starešinama i kolegama, a pogotovu među bivšim vojnicima koje je spasavao, napisao je svojevremeno Srđanov kolega i saborac potpukovnik Bratislav-Boban M. Milosavljević.
Studentkinja Srđana Košanin (23), kaže da je ime oca za nju uvek bilo sinonim za ljubav.
- Rođena sam nepuna dva meseca nakon tatine pogibije, nakon što je već skoro sve bilo završeno. Ponosna sam na mog oca i srećna što se njega i ostalih junaka neko i danas seća. Osećanja su uvek pomešana, sa jedne strane ponos, a sa druge tuga, jer njega nema – suznih očiju ispričala je za portal Krug Srđana.
A pored Srđane koja je ostala i odrastala bez oca, bez brata blizanca ostao je i Saša Košanin
- Ostaju bol i tuga, jer je moj brat, nažalost, doživeo sudbinu predaka. Njegovo dete rođeno je 53 dana posle njegove smrti, naš otac ostao je bez oca kada je imao samo godinu dana, a majka je bila beba od 20 dana kada je njen otac poginuo na Sremskom frontu - pričao je Saša.
Srđan nikada nije video svoju kćerku. Od njega su, sada već devojci, ostali ime i ponos što je dete heroja.
– Srđan je bio moj brat blizanac, a ostati bez brata blizanca i živeti sa uspomenom na njega teško je i bolno. Živa su sećanja, a rane nikada ne mogu biti zalečene uspomenama njega, gledanjem slika iz dana kada smo odrastali zajedno, školovali se, zajedno bili u dva rata (na hrvatskom i na kosovskom). Nažalost, on je te 1999. godine poginuo ne doživevši da vidi svoje dete.
Saša Košanin, poručujući da istina vredi ako živi među ljudima. U znak sećanja na svog brata napisao je priču koju je nazvao „Priča čoveka čiji je brat blizanac – kapetan prve klase Srđan Košanin život položio na Košarama“. A ovako glasi:
"Budućnost i pobeda pripadaju onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti. Postoji obaveza da o njima i dalje govirimo, a seni nam neće oprostiti ako ih ne budemo pamtili. Živimo, jer su poginuli borci, ubijeni i kidnapovani živeli. Narod koji zaboravlja svoje heroje, branioce zemlje, biće i sam zaboravljen. Niko nema pravo da zaboravi žrtve rata, zločina, kao ni počinioce zločina, a njihova imena moraju biti jasno izgovorena, kao podsetnik da su izvršili zločin u svoje ime, a ne u ime nas koji danas duboko osećamo posledice njihovog zločina. Ali, sve presude sveta ne mogu nadoknaditi sve gubitke rata, ne mogu zaceliti rane i ublažiti razočarenje. U ovoj zemlji gde je ljudska krv do pre 23 godine tekla potocima, u ovoj zemlji u kojoj su deca, otac i sin rasli kao siročići, a žene skolena na koleno bivale udovice, u ovoj zemlji gde su ideologije, smrt i zločini smenjivali kao godišnja doba, u ovoj zemlji je previše bola, patnje, tuge dece koja su ostajala bez roditelja, majke bez sinova, žene bez muževa.
Tuge liče jedna na drugu, pitanja se ponavljaju, gorčina prikriva, a najdelikatnije nas dotiču reakcije dece ostale bez očeva, mračne slutnje iz snova bližnjih ostvarene na gruboj javi, svedočenja o htenjima onih čiju će životnu nit rat raskinuti, nemogućnost prihvatanja porodica da su zanavek prikraćena za prisustvo dragih, bez stožera hranitelja porodica i žal za onima koji nisu dospeli porodicu da zasnuju. Nema dana da nisu na groblju, roditelji tuguju za poginulim sinom, deca plaču za ocem, supruga za mužem, brat i sestra za bratom.
Bol izvire iz svake njihove reči, suze se sustižu, a primetni su grčevi na licu. Roditeljska tuga zauvek urezana u brižna lica, mnogo je rečitija i mnogo bolnija pred otvorenim kućnim vratima, kroz koja njihov sin nikada neće ući, samo su još jedna srceparajuća životna slika Srbije u ovome veku. Uzdah bola za koji, čini se, nema leka, neutešan plač oca i majke koji su zauvek ostali bez svog sina, prizivaju u u sećanje slike iz nekog ranijeg života. Tužna priča ostaje da lebdi u vazduhu, u ušima u srcima, kao vapaj bez utehe, kao pitanje bez pravog odgovora, kao kletva i opomena za sve ono što se dogodilo i kao roditeljska upitanost pred smislom života koji ih je nezasluženo, a najteže kaznio.
Ja znam šta sam i kako izgubio – svog brata blizanca kapetana prve klase Srđana Košanina. Znam da nema ni reči, ni sile koja može promeniti ono što se desilo, niti izbrisati večnu tugu u mom srcu. Sa tim „poginuo“ teško se mirim, jer kako da objasnim to, „nikad“ do bratovljevog povratka? Boli praznina koja nikada neće biti popunjena, bole reči koje koje nismo jedan drugome rekli, a mogli smo, bole suze, bole uspomene, bole ćutanja.
Ne mogu da čekam više. Boli me život, bole me neljudi, bole me sećanja, spoticanja, želje i uzaludan trud. Zašto su me najrođeniji i dragi ljudi ostavili, i zašto se odlazi od nekog s kim želiš ostati zauvek. Nedostaje mi ono što smo bili i više nismo i nedostaje mi ono što smo mogli da budemo i nikada nećemo. Obrazi su mi davno postali otporni na suze, rađaju se i umiru suze na mom licu, pričajući jedna drugoj o nama, umoran od svega, nestaje ovo malo života u meni.
Ako je smrt jača od života, nije od ljubavi i bola koji svi mi nosimo za tragično poginulim sinovima, očevima i braćom. Po herojstvu i dobroti ćemo vas pamtiti, pominjati, s tugom čuvati od zaborava, tako da vreme neće izbrisati vaš vedar lik i veliko patriotsko srce u kome je bilo mesta za sve nas. Neka heroje ovog grada i cele Srbije, anđeli čuvaju i počivaju u miru. Amin".
Sreću da odrasta uz oca ima jedino Sašina ćerka.
- Bol ostaje zauvek u meni. Živim sa tim, uz sećanja i prisećanja, odlaske na njegov grob, gledanje njegovih fotografija i naše zajedničke sobe. To nikad ne umire – siguran je Saša.
Kurir.rs/Krug.rs
NE PROPUSTITE
