Marko Đorđević (41) iz prokupačkog sela Mađare, koji sa suprugom Irenom i troje dece živi u Beogradu rešio je da autostopom obiđe Aziju.
Đorđević je 19. juna krenuo na put i trenutno je u Bankoku. Do sada je prešao 14.000 kilometara, a dok dođe kući preći će ukupno 33.000 kilometara. Kako kaže, u danu mu se promeni raspoloženje sto puta, padne moral i elan,uželi se porodice, oseti tugu i nostalgiju, ali ide dalje. Nije lako, ali i jeste, kada zna šta je cilj.
- Sada mi je cilj da krajem avgusta dođem na crnogosrku plažu, pronađem decu i suprugu koji će tada biti na moru i uradim fotografiju. To će biti poslednja u albumu ovog mog putovanja - iskreno nam je poverio svoju trenutnu želju Marko Đorđević.
Dodaje da je njegov životni san bio da obiđe Aziju i da je godinama čekao priliku. Za put se ozbiljno spremio, napravio mapu, izračunao okvirno vreme i konačno krenuo.
- Supruga me je dovezla do Vršca, a odatle sam ušao u Rumuniju, zatim Mađarsku, pa preko Slovačke i Poljske došao u Litvaniju. Zatim sam prešao u Letoniju. Usledila je Rusija i Sibir, pa Novosibirsk i Mongolija. Iz nje u Kinu a zatim do Laosa i Tajlanda. Sada sam u Bankoku. Jedini je problem bio taj što je gotovo nemoguće iz Kine preći u Indiju kopnenim putem, tako da sam uzeo najpovoljniji let, a to je bio do Bankoka. Kako sam stigao mnogo ranije od planiranog, malo ću duže bidi ovde - priča nam Marko.
Usput se svašta dešavalo, ali na sreću ništa loše. Upoznao je mnoge ljude, nove kulture, krajeve. Od Srbije do kraja Kine potrošio je svega pet evra!
- Nadao sam se, ali sam se sada i uverio da su ljudi na svim meridijanima dobronamerni, ako ste i vi. Besplatno su me vozile kamiondžije, taksisti, čak su i policajci zaustavljali vozila da me povezu. Meštani su mi davali smeštaj, hranu. Ne samo oni već i domaće stanovništvo u krajevima u kojim sam bio. Izbegavam gradove, jer je u njima nemoguće stopirati, pa sam prolazio kroz manja mesta, sela, video svašta i u svakom našA o prijatelja - prenosi nam utiske Marko.
Kaže da ni sam ne zna šta je sve jeo i nije ni pitao, malo što je bio gladan više jer nije želeo da uvredi ljude koji su mu nudili hranu. Kada nije imao prenoćište, otvori šator koji je poneo i spava pod vedrim nebom.
- Voda se gotovo nigde ne plaća i mnogo sam je pio, a jedem jednom dnevno, pa sam dosta smršao. Ovde u Bankoku našao sam narodnu kuhinju i svaki dan idem tamo. Ovde je sramota da neko bude gladan i u redu bude preko 200 ljudi. Nema spiskova, već svako ko želi, može da jede. Objasnili su mi da su postigli dogovor sa restoranima i oni im isporučuju hranu. Već su se svi navikli na mene i ja sam jedini belac koji jede sa njima - fasciniran je Marko gostoprimstvom na koje je naišao.
Priseća se da je u Kini bio kao čudo, jer je većina Kineza u selima kroz koje je prolazio prvi put videla belog čoveka. Zato su zastajkivali kraj njega i slikali ga krišom, ili se fotografisalis a njim. Kroz Kinu je prošao 5.000 kilometara. Tu je doživeo i najdužu vožnju.
Između Mongolije i Kine su spoljni kopovi uglja i uveče kreće konvoj kamiona koji prevozi taj ugalj.
- Čitavu noć sam se vozio u jednom od njih, jer pod tim teretom oni se kreću maksimalno 30 kilometara na sat. Ukupno smo samo 50 kilometara prošli te noći. Najbrža vožnja bila je sa ruskim kamiondžijom koji je u dva dana prešao 1.700 kilometara- priseća se Marko, koji dodaje da je svaki dan bio drugačiji i da prosto ne može svega da se seti.
Priznaje da mu je bilo teško u određenim trenucima, izađe se iz komfora svakodnevice, ali shvatio da je ipak kod kuće najlepše.
- Da nisam krenuo ne bih znao koliko je Srbija lepa. Zauvek ću pamtiti sibirske kiše, mongolske vetrove, planine Kine, siromaštvo Laosa. Vidite, Srbiji je adto blago. Kao da je neka sila rekla :“Evo vam da uživate!“ i mi to ne znamo dok ne odemo negde, kao ja, i vidimo koliko surovi mogu da budu usovi u kojima ljudi žive. Naša zemlja je pitoma, a da to shvatimo, moramo da odemo i vidimo druge zemlje. Ne razumem zašto mladi više ne putuju ovako - zaključuje naš sagovornik.
Sada će se vratiti preko Indije, Pakistana do Irana i Turske. Odatle za Bugarsku, pa Srbiju i Mađare. A onda Crna Gora i susret sa porodicom.
Svugde gde je hodao i stopirao nosio je majicu i promovisao humanitarnu fondaciju jer mu je i cilj, ako je moguće da što više ljudi pošalje pomoć za lečenje bolesne dece u Srbiji. Tako je ovo njegovo putovanje dobilo i višu dimenziju.
Markova supruga Irena kaže da apsolutno stoji iza svog supruga i podržava ga u ovome.
-"Na keca" sam podžala ideju o putovanju, jer znam da je to njegov životni san. Godinama priča o tome. I na našu decu je uticalo pozitivno, pre neki dan su prodavali neko cveće i stare stvari ispred dvorišta, a naknadno su mi rekli da su pare skupljali za bolesnu decu - kaže Irena Đorđević supruga srpskog Marka Pola.
(Kurir.rs/B.R.)
NE PROPUSTITE
