KURŠUMLIJA - U kući bez struje i vode koja je izgrađena još u 19. veku, osamdesetogodišnja Živka Popović iz sela Tmava kod Kuršumlije nema više nikakvu nadu da će makar poznu starost proživeti životom kakav vidi oko sebe.
Bez bliže rodbine, ovoj starici je samo ostalo da čeka smrt, a njena jedina briga je ko će je sahraniti, kako bi bar na onaj svet otišla dostojanstveno, jer je ceo život proživela u bedi.
- Živ čovek mora da živi - kaže Živka i spusti glavu ka isprepletenim prstima. Ova mučenica više nema suza. One su davno isplakane. Njeno izborano lice govori više od reči, a nema šta ni da kaže.
Već na prvi pogled sve se vidi - život bez života. Starica nas nevoljno uvodi u kuću, uz izvinjenje što staračkim rukama nije u stanju da okreči zidove koji su skoro potpuno crni od dima. Uz kamene stepenice ulazimo u prvo odeljenje - odžakliju, sa ognjištem umesto šporeta.
Toplo je vreme pa starica ne loži vatru. Iako je dan, unutra je skoro potpuni mrak. Kroz mali prozor ulazi nešto dnevne svetlosti ali nju kao da upijaju crni zidovi.
- Kad bih mogla da okrečim, bilo bi svetlije - kao da se izvinjava Živka.U odžakliji se još nalaze naćve za brašna, ali su davno dotrajale, pa starica drži brašno u metalnom buretu. Pored merdevina koje vode ka tavanu, starica je okačila desetak venaca belog luka. U većoj, gostinskoj sobi nalazi se veliki sto sa klupama, i to je sve.
- Živim sama već 50 godina. Dok sam bila mlađa, obrađivala sam imanje. Sada se ostarilo pa ne mogu. Nemam ni stoku, jer ne mogu da pripremim hranu za zimu - priča Živka, a na pitanje od čega živi kaže: „Preko leta berem pečurke, šipurke i druge šumske plodove. Pomognem pomalo komšijama i oni mi daju po dvesta-trista dinara, da imam za brašno. Meni mnogo ne treba“.
Živka ne prima socijalnu pomoć, jer po nakaradnom zakonu, ko ima više od 50 ari zemlje nema pravo na socijalu. To što ona ne može da ga obrađuje, ne zanima nikog. Na kraju, da li je moguće da u vreme kad dosta sela oko Kuršumlije imaju ulično osvetljenje, niko neće Živki da priključi samo jednu sijalicu.
Živka je pored kuće složila poveću gomilu tankih grana koje je celog leta, jednu po jednu, donosila iz šume.-Ne bojim se ja gladi. Posejem po malo krompira i luka, i za mene ima. Plašim se da se ne smrznem, jer su zime sve hladnije - kaže Živka odmeravajući pripremljena drva.
