PAVLE ZELIĆ O TRAGEDIJI U OSNOVNOJ ŠKOLI KOJU JE POHAĐAO: Video sam ovo svojim očima u Americi, niko NE TREBA DA ŽIVI U STRAHU

Pisac Pavle Zelić, koji je kratko vreme živeo u Americi, oglasio se povodom tragedije koja se dogodila u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u Beogradu. U svojim knjigama "Dum-dum" i "Poslednja velika avantura" književnik je s čitaocima podelio nekoliko dirljivih priča o avanturama iz ove ustanove, koju je i sam pohađao kao dete.

- Nekada elitna ogledna Osnovna škola "Vladislav Ribnikar", čini mi se samo jedna od dve u zemlji... Dolazila su deca iz celog grada da je pohađaju i uče francuski od prvog razreda. Po tome je bila posebna, kao škola francusko-srpskog prijateljstva, imali smo čak prave Francuze za nastavnike, išlo se pre raspada Jugoslavije i u razmene đaka s Francuskom...

Imam divne uspomene na nju, pohađao sam je sedam razreda, a moja sestra svih osam. Voleo sam je čak i devedesetih kad su se skidale patike i okolo dešavalo svašta. Uvek je bilo vrcavog duha i osećaja visokog nivoa obrazovanja u toj ogromnoj školi, koja je nastala spajanjem dve osnovne škole i mislim, možda grešim, bila i najveća škola u celom Beogradu. Njoj sam čak posvetio nekoliko lepih, nostalgičnih i setnih priča. A od sada, pa zauvek biće to škola strave i užasa - rekao je književnik za Kurir.

Tragedija koja se dogodila u sredu u pomenutoj osnovnoj školi potresla je celu zemlju, a Zelić je istakao da ne smemo dozvoliti da se deci oduzme detinjstvo.

- Nećemo to dozvoliti. Deca ne daju svoje detinjstvo, svoju nevinost i nepoznavanje zla! To je nešto od najsvetijih stvari što postoji na ovom ponekad tako odvratnom svetu. A najstrašnije što postoji je da ti dete umre pre tebe. Ne mogu ni da zamislim ni delić užasa onih koji su svoju decu izgubili i strepnje roditelja onih za čije se živote još bore - objašnjava Zelić.

Književnik je neko vreme živeo preko okeana, kada je prisustvovao jednoj ovakvoj pucnjavi u školi.

- Video sam ovo svojim očima u Americi, krio sam se dok se traži "aktiv šuter" (active shooter) u kampusu Univerziteta Emori u Atlanti. Niko ne treba da živi u takvom strahu. Niko i nikad i nigde. Ako možemo išta da uradimo da tako ne bude ovde, a možemo mnogo, uradimo to, majku mu. Svako u ovome ima svoju ulogu i zadatak. Pa i odgovornost ako isti ne ispuni. Znate koji je vaš lični. Znam i ja moj. I idem da se bavim njime - zaključio je Zelić.

(Kurir.rs)