Ljiljana Pavić zajedno sa svojim suprugom Sinišom već godina stvara najgledanije serije. Njihovu ljubavni priču čuveni scenarista iskoristio je da napiše scenu u seriji "Vruć vetar" otkrio je Pavić u ispovesti za Kurir.
Višnja na Tašmajdanu
"Višnja" je štampana 1966. I tri godine stajala je po uredničkim fiokama. Pisao sam je dugo, doterivao, prepravljao, u vreme kad sam se, uslovno rečeno, rastajao sa jednim periodom života. Taj roman je bio odjek mladosti, gimnazijskih dana bezbrižnosti i vedrine koja odlazi s nekim godinama. Bila je to knjiga o mojoj generaciji. Kako smo se zaljubljivali i razočaravali i mnogo maštali.
Recenzent mi je bio Vasko Popa, urednik u "Nolitu". Pozvao me i rekao: "Noćas smo je pročitali, Miloš Stambolić i ja. Imam samo jedan savet. Uvek pišite ovako. Vidi se da je ovo rukopis izašao iz vaše ruke, bez ikakvog 'izma'. Ostanite mu verni." Obećao sam.
Knjiga potpuno anonimnog autora, bez početničkih rapavosti, bila je veliko iznenađenje. Odmah je postala bestseler. Za godinu dana prevedena je na češki, poljski, rumunski i bugarski jezik. U Češkoj sam sa Ljiljom bio gost izdavača. Dočekali su nas kao da je došao Ivo Andrić. Dobili smo "tatru" i vozača, obišli sve zamkove, Karlove Vari, Prag i restorane, i potrošili za petnaest dana ogroman honorar, do poslednje krune. To je bila knjiga koja mi je odjednom otvorila sva vrata. I posle nje sve je bilo lakše. I da nije tako bilo, ja bih pisao. Kad pišem, osećam se bolje. Dugo sam oklevao da to ponudim izdavaču. Čitali su moji drugovi. Dušan Miklja, sa kojim sam se u mladosti družio, pročitao je "Višnju" u rukopisu i rekao mi: "Ti ne treba da radiš ništa drugo. Samo da pišeš." I tek onda sam tekst odneo u "Nolit".
Na neki posredan način taj roman me je doveo i do Ljiljane. Ona je knjigu pročitala u studentskom domu, i tako me upoznala pre nego ja nju. Kad sam je prvi put sreo, bio sam u vrlo jadnom stanju. Tri meseca pre toga umro mi je otac, moj najjači emotivni oslonac u životu. Osećao sam se beskrajno sam i opustošen. Kao delfin nasukan na obalu, nesposoban da se vrati u vodu ako ne naiđe plima da ga povuče.
Ali naišla je ona. Ušla je u sudnicu kao pripravnik kod nekog advokata, da zastupa šofera Vladu. Vlada je bio vozač "Laste", najbolji, sa 300.000 pređenih kilometara, bez kvara, ali sa jezičinom zbog koje je stalno kažnjavan, tri puta uzastopno poslednjom opomenom, i konačno isključen. Taj čovek koji nas je doveo u vezu odmah mi je bio simpatičan. Upitam ga zašto je za pravnika rekao da je gnjida. "Pa, moram", kaže, "kad jeste gnjida. Dobio je šest meseci plaćenog odsustva da položi pravosudni ispit i nije ga položio, nego je šest meseci duvao u sviralu." "I šta misliš?", upitam ga, "kako se oseća čovek kad ga tako vređaš?" "Boli ga uvo", odgovori on. "Sedi ovde i sluša mrtav ladan." I pokaže na zastupnika "Laste". Posle je, izlazeći iz sudnice, rekao Ljilji: "Dobićemo spor. Video sam kako vas sudija gleda."
Završnu raspravu zakažem pred kraj radnog vremena, i pošto smo "slučajno" zajedno izlazili iz zgrade, pozovem je na kafu kod "Malog Pariza". Na toj kafi nikako da dogovorimo sledeći susret. Ona je gledala u neki notes, pa je ispalo da ne može ni sutra ni u četvrtak, a onda sam ja folirao da ne mogu u petak, a u subotu je ona išla na put, i tako dalje, vrlo slično susretu Šurde i Vesne u "Vrućem vetru". Ipak smo se nekako usaglasili.
Velika snaga volje
Ljiljana je bila i lepa i izuzetno zgodna devojka. Na taksi stanici vozači su trubili za njom. Ali se uskoro pokazalo da u njoj ima i onog nečeg što sam mislio da više neću naći. Najpre se pokazalo da ne ume da laže. I kad bi pokušala, brzo je odustajala. Nije joj išlo. Onda sam otkrio da se iza njene ranjivosti krije velika snaga volje, da će i veliku ljubav preboleti ako nije obostrana. I, ono što je kod nje bilo vidljivo već posle nekoliko susreta: velika dobrota. U spletu vrlo protivurečnih osobina, između osećanja časti i jakog ega, s jedne, i sklonosti altruizmu i brige o tuđim nevoljama, s druge strane, uvek bi preovladala želja da nekom pomogne. O tome je kod nje odlučivao karakter više nego ženska slabost i laka suza.
Kasnije, u Vlasotincu, njena majka Olga, sa kojom se u moj život vratilo mnogo one dobrote i spokojne razboritosti koje su otišle sa mojom majkom, i čiji je karakter nasledila, ispričala mi je priču o starom, usamljenom i nepokretnom čoveku kome je sređivala i čistila sobu. Još je bila devojčica i, na putu do škole, obavila bi to.
Moj dobri prijatelj Peda, kome niko nije valjao, pa ni ja, rekao mi je: "Ako se ne oženiš Ljiljom, obična si budala." Bila je to najvažnija i najbolja odluka u mom životu. Ljiljana je najzaslužnija, ili najviše kriva, što sam počeo da pišem za televiziju. Mislio sam da ću pisati isključivo knjige", ispričao je Pavić.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
