"Adolescencija" i paranoja od generacije alfa - Nikola Popević o seriji čije teme neminovno ubadaju u bolne tačke evropskih društava
Upoznao sam nekoliko ljudi za koje sam zaključio da su psihopate. Kakav početak teksta! Zove da se pročita. Elem, neko bi rekao da to nije neobično za čoveka koji radi na granici industrija gde su egoizam i narcisoidnost česta pojava, a to su mediji i film. Ipak je zanimljivo razmišljati o tim ljudima jer oni nisu samo iz spomenutih krugova, sve psihopatske odlike očigledno postoje, ali ne ispunjavaju filmske klišee da budu inteligentne i često harizmatične ubice.
Ne, to su ljudi bolesno okrenuti sebi, sa besmisleno visokim mišljenjem o sebi, nesvesni svojih mana i spremni na svaku laž i gaženje ljudi okolo zarad neke dobiti. I uvek, ali uvek nešto u njihovim životnim pričama nije sasvim u redu. Samo veća ili manja amibicioznost čini ih većim ili manjim štetočinama.
Mnogo se priča o seriji "Adolescencija". S jedne strane, te četiri epizode su fascinantne za gledanje zbog činjenice da je svaka snimljena u jednom kadru. S druge strane, načete teme u seriji neminovno ubadaju u bolne tačke evropskih društava, pa i našeg. Pogotovo našeg posle masakra u "Ribnikaru". Serija čak počinje da liči na nekakvu Roršahovu mrlju u koju brojni kritičari sada gledaju i tumače je po sopstvenim iskustvima, pribojavanjima, ali i nahođenju.
Govori li o mladim psihopatama rane generacije alfa? O vršnjačkom nasilju? O medijima, pogotovo internetu? Može se tumačiti kako god, ali evo jednog nepopularnog mišljenja. Serija "Adolescencija" je moderna verzija paranoičnih eksploatacijskih filmova iz tridesetih, niskobudžetnih dela snimljenih sa ciljem da uzburkavaju moralnu paniku histerično upirući prstom u nekakvu štetnu društvenu pojavu.
Jesu se ti filmovi doticali maloletničke delinkvencije, neželjenih trudnoća, droga i tome slično, ali nisu oni snimani sa namerom da ukažu na probleme i/ili da ponude rešenje. Ne, takvi filmovi snimani su sa jedinom namerom da uz malo truda i ulaganja donesu profit.
"Adolescenciju" vredi gledati zbog tog štosa sa epizodama u jednom kadru. Nije to ništa neviđeno, Hičkokov slavni "Konopac" je čitav takav i kad ga već spomenuh, postoje u njemu rezovi, ali vešto zamaskirani. Pristup "Adolescencije" je radikalniji i zahteva odličan tajming i fenomenalnu glumačku igru. Svi akteri su vrhunski i u tom pogledu serija je raj za oči, pogotovo su maestralni mladi ubica (ne otkrivamo ništa, očigledno je) Oven Kuper i Stiven Grejem u ulozi njegovog oca.
I tu niko nimalo ne zaostaje. Neprekidni kadar ograničava prostor u kome se epizode odvijaju i između njih postoje različiti vremenski periodi. Ali svaka u tom skučenom prostoru daje likovima prilike da se razmašu, imaju prirodne međusobne interakcije, a kako se radnja prebacuje sa jednog na drugi, tako do izražaja dolazi drugačija filmska montaža; veoma je bitan i efektan zvuk, izbor muzike, pogotovo u trenucima "praznog hoda" kada lik mora da stigne od jedne do druge tačke.
Ali kao i u previše današnjih filmova i serija, tehnički i zanatski deo odrađen je besprekorno, dok sama priča škripi. Šta nam poručuje ova serija, i to ne baš skriveno? Da psihopata može biti bilo ko i da mi kao roditelji povodom toga ne možemo ama baš ništa?
Pa nije baš tako, nastanak takvih, kaže struka, proizvod je više faktora. I dobro, porodica mladog ubice jeste sva kako treba, pa čak i britanski sistem, jelte, mnogo dobro funkcioniše, ali kako onda škola izgleda kao kliše iz najgoreg geta, zverinjak pun neprestanog nasilja svih oblika?
Serija mučki targetira decu, prve iz generacije alfa koji tek ulaze u zrele godine, budeći paranoju kod roditelja u vezi sa njihovim naizgled nedokučivim načinom komunikacije, dok "zna se" da u bespućima interneta vrebaju svakojake opasnosti, od maltretiranja do propagande što vodi ka radikalizaciji. Stvarne psihopate iz mog uvoda nisu takve, a poznajete i vi nekoliko, dragi čitaoci. I da, trud nas roditelja nije besmislen. Samo vas pokretne slike plaše, danas kao i ranije.
