U saradnji s najvišim instancama, poznati voditelj uspešno otvara savetovališta za dijabetes u domovima zdravlja i planira nove akcije koje će ljudima pomoći da zdravije žive. Iskusio je teške trenutke i iz njih izvukao dragoceni motiv za borbu kako za sebe tako i za druge
Divan oktobarski dan, pijemo kafu u bašti kafića kod Kalenić pijace. Pričamo o lepom i ružnom, jer Dejan Pantelić ima bogatu karijeru i na radiju i televiziji. Plemenitog voditeljskog kova, pravi je domaćin za sve bolne teme na televiziji Prva. Davno se oporavio od teške bolesti i sada uživa sa porodicom i prijateljima na placu kraj Beograda, u Sremskim Karlovcima, uči studente da se ne plaše kamera, živi umereno i ima svoju misiju.
Sedimo blizu ulice gde ste rođeni, u starom ste kraju. Kakve vas uspomene vezuju? - Bio sam mali kada smo se sa Crvenog krsta, iz Ulice kneza od Semberije, preselili na Novi Beograd. Ipak, stare priče i crnobele fotografije koje čuvamo od zaborava podsećaju me i na vreme odrastanja, ali i na život mojih roditelja i mog brata. Oni su u ovom kraju živeli duže nego ja. A i nisam tip ljudi koji se vezuju za određeno mesto. Što sam stariji, sve me više vuku mesta van Beograda, plac, priroda... Bežiš od zidina i problema s parkiranjem...
I kakav je bio život vaših roditelja? - Moj brat Milan i ja smo iz radničke porodice. Roditelji su nam radili u štampariji u Bigzu. Tamo su se upoznali, zavoleli, dobili nas dvojicu. Mi smo generacija koja je imala jedne patike, jedne farmerke i nosila ih dok se ne iscepaju.
To je najlepše. - Mislim da jeste. Nismo imali bolje. Išli smo jednom godišnje na letovanje preko sindikata. Za vreme letnjeg raspusta išli smo kod deke i bake, koji nisu bili bogati. I tada je bilo drugara koji su mnogo pre nas nosili patike iz inostranstva, farmerke iz Italije, ali mi to nije smetalo da budem i najbolji drug u igrama, od klikera do fudbala. Čini mi se da smo kvalitetnije vaspitavani. Danas je sve drugačije, brže se živi.
RODITELJI SU DALJINSKI UPRAVLJAČI Jeste li nekadašnji kvalitet vaspitanja preneli i na svoju decu? - Deca ne mogu sama da se vaspitavaju. Jedan moj prijatelj kaže: "Moj mali neće da uči." Kažem mu da su klinci kao papagaji - gledaju šta rade roditelji i to ponavljaju. Pitam ga kada je poslednji put pročitao neku knjigu, a da je dete to videlo? Kaže: "Nemam vremena." Pa ni tvoj sin nema vremena. Možda bi i čitao, ali nema od koga da vidi. Vidi da je tata stalno na telefonu ili za kompjuterom. U jurnjavi za novcem i boljim životom zaboravili smo na one koji upijaju svaku našu reč. Dobra edukacija sve rešava. Roditelj je zapravo daljinski upravljač.
Da li ste uspeli da vam veruju? - Ponosan sam na svoju decu jer su dobri ljudi i drugari. Mojoj supruzi Mioni i meni najbitnije je da ustaju i ležu sa osmehom na licu. Jesmo autoriteti, deca to znaju i poštuju. Nikad ne pokušavaju da iznevere naše poverenje. Ponosan sam i što su dobri sportisti. To su nasledili od moje supruge, koja je profesorka fizičke kulture, a od mene su nasledili ljubav prema sportovima sa loptom, čime sam se i sam bavio. Lana ima 13 godina, Vukašin 10. Ona obožava medije, ni njemu to nije strano, ali nije od onih koji bi da se negde gura. Lana se snalazi pred kamerama kao da ne postoje.
Šta biste voleli da postanu? - Ne znam čime će se baviti u životu. Skoro sam pitao Novaka i Jelenu Đoković da li bi voleli da sutra njihova deca budu vrhunski sportisti, s obzirom na velika odricanja koja to prate. Nole je rekao je da će im omogućiti da sami biraju svoj put, a Jelena i on će ih podržavati. Kao da sam tu rečenicu i sam izgovorio pre mnogo godina.
Vaš brat Milan Pantelić nekada je bio sjajni producent slavnog Indeksovog radio-pozorišta, sada je uspešan preduzetnik. Kako se slažete? - Slažemo se tako da se njegovo troje dece i moje dvoje - obožavaju. To je zaista uspeh naše dve porodice da nam se deca toliko vole. Milan je izašao iz sveta medija. Sedam godina je stariji od mene i gleda na mene kao na nekog klinca. Uvek je bio pun ideja. Terao me je i da počnem da pevam svojevremeno... Nije mi žao što ga nisam poslušao.
BORBA PROTIV DIJABETESA Javnost je upoznata sa kriznim situacijama koje su se ticale vašeg zdravlja. Sa takvim iskustvom, mislite li da kod nas ljudi vode računa o sebi? - Ne vode uopšte. Realno, nismo narod istreniran da redovno ide na sistematske preglede. U našoj zemlji ima zvanično registrovanih 500.000 ljudi obolelih od dijabetesa jedan i dva, ali i 200.000 ljudi koji ne znaju da imaju tip dva. Posledice su katastrofalne. Ja sam u radnoj grupi za prevenciju i lečenje dijabetesa u Srbiji, gde je i akademik Nebojša Lalić, dekan Medicinskog fakulteta. Uspevamo da vratimo savetovališta za dijabetes u domove zdravlja. Takođe, načinili smo i nacionalni registar u koji će svi lekari opšte prakse evidentirati svakog ko ima dijabetes u Srbiji.
Ovakav poduhvat traži veliku energiju. Imate li je? - To mi je misija. Ja imam dvoje dece koja imaju dijabetes tipa jedan, ali i misiju da pomognem celom društvu. Nisam ni u jednom udruženju, radim sve sam uz pomoć supruge, Ministarstva zdravlja, ministra i predsednika države. Činimo sve da ljudi što brže i lakše dođu do dijagnoze i terapije.
SPORTISTA KOJI ULIVA NADU Koliko znači fizička aktivnost? - U Briselu sam upoznao olimpijskog odbojkaškog zlatnog momka iz Atlante 1996, Holanđanina Basa Vandegora, koji je rešio da natera sve Holanđane da se više kreću i napravio akciju "Pričaj i šetaj". Išao je od vrata do vrata, zvonio i pozivao ljude da zajedno šetaju. To su danas kilometarske kolone. A čovek je posle Olimpijade dobio dijabetes tipa jedan, imao lakši moždani udar, probleme sa srcem, ali ima neverovatnu energiju i sada je zdrav čovek jer vodi računa o sebi i na ovakav način prenosi to i nama. Ostavio me je bez teksta.
Šta vas je najviše fasciniralo? - Dao mi je nadu da će sutra i moji klinci, koji imaju dijabetes tipa jedan, moći sami da funkcionišu. Da neće morati da zovu tatu i mamu kad odu na neki rođendan ili žurku i pitaju koliko ugljenih hidrata ima neka namirnica, koliko treba da daju insulina... Želja mi je da sa Vandegorom napravim tu priču i u Beogradu, s našim vrhunskim sportistima.
Zasuti smo suplementima. Kako da znamo šta je za nas dobro? - Ja reklamiram jedan proizvod, ali sam pre toga želeo da ga probam. Nisam želeo da zbog zarade komercijalizujem svoju bolest i da nekoga ubeđujem. Pio sam ga šest meseci i shvatio da je dobar. Na nama je da vidimo šta je dobro, a šta nije. Zapravo, vi sve složite u glavi. Mozak leči sve.
RAK NIJE KRAJ SVETA Kažete da mozak leči sve. - Sve ide iz glave. Kad se neko razboli, ili će se predati, ili neće. Onome ko je bolestan mora se pomoći. Porodica i prijatelji ne smeju da ga žale. Moraju da ga dižu. Tu se vidi ko mu je prijatelj. Ako se povuku... Dobro, i to je pošteno, ljudi se plaše. Ali, morate da mu date vetar u leđa. I naš narod je počeo da shvata da rak nije baš kraj sveta, i to se leči, i te kako. Ranije je bilo drugačije. Čujete da onaj ima rak i prestanete da komunicirate sa njim, tužni ste, uplašeni. Nije ga lekar otpisao, već sredina. Danas kad vidite da neko nema kosu i da nosi maramu na glavi, gledate na to normalno. Menjamo se kao društvo, iako i dalje imate one koji ne žele da pričaju o tome. Drugačije će ga gledati na poslu, možda će dobiti otkaz... Sve se to polako menja.
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Aleksandar Jovanović)
