"Radije bih da me iseku na komade" Karađorđeva snaja vladala iz senke, optuživali je za ubistvo srpskog kneza, a zbog ovoga je bila gnevna na muža

Kneginja Persida Karađorđević ostala je u istoriji upamćena kao izuzetno sposobna i uticajna žena. Bila je ćerka velikog vojvode Jevrema Nenadovića, snaja slavnog Karađorđa, supruga kneza Aleksandra i majka kralja Petra I, ali je uspela da ne ostane u senci znamenitih predaka, savremenika i potomaka. Kao jedina Srpkinja koju je sultan odlikovao Ordenom padišahovog portreta, ostavila je neizbrisiv trag u političkom i kulturnom životu Srbije, ali se danas, nažalost, nijedna ulica u prestonici ne zove po njoj.

Nenadovići su posle propasti ustanka prešli na teritoriju Austrijskog carstva, a zatim su otišli u Besarabuju, koja je bila deo Ruskog carstva. Kao i mnoge druge ugledne srpske porodice, novi dom pronašli su u Hotinu, a izgnanstvo je trajalo gotovo 25 godina.

Karađorđe je posle sloma ustanka sa suprugom Jelenom i decom takođe izbegao u Austriju, pa u Rusiju. Njihov sin Aleksandar u Hotinu je pohađao školu i tu nastavio da živi i posle povratka oca u Srbiju 1817. godine i njegovog ubistva.

Godine 1830, dvadesetčetvorogodišnji Aleksandar oženio se 1. juna u Hotinu sedamnaestogodišnjom Persidom Nenadović. Njihov brak bio je skladan, a pored toga što su imali čvrstu emotivnu vezu, odlično su se slagali i dopunjavali i po svim važnim životnim i društvenim pitanjima.

Na vlasti u Srbiji bio je knez Miloš Obrenović, koji je naručio ubistvo svog kuma Karađorđa i sprečavao da se njegovi potomci vrate u Srbiju iz izgnanstva. Miloševa supruga, kneginja Ljubica, radila je na povratku Karađorđevića, međutim to se dogodilo tek 1839. godine, kada je knez Miloš abdicirao. Milošev sin Milan, koji je nasledio oca na prestolu, vladao je samo 25 dana, kada umire zbog bolesti i na vlast dolazi njegov mlađi brat, knez Mihailo Obrenović.

Knez Mihailo dopustio je Karađorđevoj porodici da se vrati u Srbiju. „Novine Srbske” zabeležile su povratak Karađorđevića u Beograd oktobra 1939. godine. Sina Đorđa i Jelene Petrović, Aleksandra Karađorđevića, pod uticajem svoje majke Ljubice, knez Mihailo je uzeo za ađutanta 1841. godine.

Sukob Karađorđevića i Obrenovića je i dalje bio vrlo vidljiv i dovodio je do podela u društvu. Ustavobranitelji su na vlast želeli da dovedu Karađorđevog sina, Aleksandra Karađorđevića, koji nije bio politički vešt, smatrajući da će lako moći da ga kontrolišu. Mihaila su smatrali produženom rukom Miloša Obrenovića, koji nikada nije odustao od povratka na vlast, što će se u kasnijim godinama pokazati kao tačno.

Toma Vučić Perišić, ustavobranitelj i pristalica Karađorđevića, organizovao je pobunu poznatu kao Vučićeva buna uz podršku Osmanlija s ciljem da zbaci kneza Mihaila sa prestola i preuzeo kontrolu nad vojskom. Buna je trajala od 30. avgusta do 7. septembra 1842. godine. Prevrat je uspeo, Perišić je sazvao Skupštinu (sastavljena od ustavobraniteljskih pristalica) koja je 14. septembra 1842. izabrala za novog kneza Aleksandra Karađorđevića, a Mihailo je morao da se povuče iz zemlje.

Tako je Persida Karađorđević postala nova srpska kneginja. Od prvog dana vladavine kneza Aleksandra, Persida ga je u stopu pratila i bila njegov najodaniji saradnik, pa je uvek čvrsto i odlučno nastupala i savetovala ga u vremenima krize. Ustavobranitelji su mislili da će Aleksandra lako kontrolisati, međutim nisu računali na Persidu.

Persida se nijelibila da učestvuje u državničkim poslovima, a mnogi su je smatrali vladarom iz senke. Podršku je pronašla u svojoj imućnoj porodici Nenadovićima, koje, uz pomoć muža, malo po malo postavlja na sve važnije pozicije u kneževini Srbiji. Do kraja vladavine njenog supruga kneza Aleksandra, 1858. godine, gotovo da nije postojao nijedan državni organ u kome se nije nalazio bar jedan Nenadović. Slobodan Jovanović je zapisao: „Izgledalo je kao da Nenadovići vladaju Srbijom, i to kako ljudi tako i žene te velike porodice.”

Za vladarski dvor izabran je Simićev konak (kasnije poznat kao Knežev dvor ili Stari konak), koji je država kupila od ustavobranitelja Stojana Simića. Konak je ustupljen na korišćenje knezu Aleksandru, a nalazio se u sadašnjem Pioniroskom parku, između Starog i Novog dvora. Dvor je bio okružen lepom, uređenom baštom u čijem formiranju je učestvovala sama kneginja. Ovo zdanje poznato je po tome što je u njemu izvršen Majski prevrat 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović. Konak je srušen 1904. godine.

Prema rečima istoričara Nebojše Jovanovića, kneginja Persida je „uspešno oponašala prvu damu ustavobraniteljskog režima”. Savremenici su je opisivali kao visoku i krupnu ženu, savršenog ukusa u odevanju, otmenu i punu elana. Pričala je ruski jezik, koji je naučila tokom života u Besarabiji, i učila nemački i francuski.

Govorilo se da je posedovala dominantnu odlučnu crtu koja je knezu Aleksandru nedostajala, pa su se dobro dopunjavali. On je bio sistematičan, ali je ona zato upravljala krizama. Situacijama koje je bilo teško kontrolisati, vladala je bez straha i panike.

Aleksandar je započeo reforme u Srbiji i odlučio da uvede nove ustanove i institucije, sa ciljem da ubrza razvoj države. Kneževe reforme značajno će doprineti razvoju Srbije, a kad je bio u nedoumici šta činiti, pored njega je uvek bila kneginja Persida.

Persida je sve vreme bila aktivna politička ličnost, a koliko je bila važna figura u političkom i društvenom životu Srbije govori i podatak da joj je sultan dodelio Orden padišahovog portreta 1864. godine, za dobrotvorni rad, humanost i kulturnu delatnost, što je bio jedinstven slučaj u turskoj istoriji. Do tada su nosioci ovog ordena bili samo knez i državni savetnici.

Aleksandar i Persida imali su desetoro dece i praktično bili začetnici dinastije Karađorđevića koja traje do danas. Posle prvorođene Poleksije (1833 - 1914), usledili su Kleopatra (1835 - 1855), Aleksije (1836 - 1840), Svetozar (1840 - 1847), Petar (budući srpski kralj, 1844 - 1921), Jelena (1846 - 1867), Andreja (1859 - 1938), Jelisaveta (1851 - 1852), Đorđe (1856 - 1888) i Arsen (1859 - 1938). Persida je nadživela šestoro svoje dece.

U Beogradu za vreme kneza Aleksandra i kneginje Perside rađa se javni, društveni život. Počinju da se održavaju posela, balovi, javni prijemi… Kneginja je dvor pretvorila u centar kulturnog života u Beogradu i uvodila dvorski red. Od 1850. godine počela je da organizuje svoja čuvena posela, u čemu su joj pomagali „prva vospitateljka” u Beogradu – Marija Milutinović (Maca Punktatorka), žena Sime Milutinovića Sarajlije, i Dubrovčanin Matija Ban. Posela su održavana dva puta nedeljno u perodu od septembra do juna. Počinjala su kafom i ratlukom, a zatim su redom iznošeni suvo meso, sir, gurabije, tatlije, badem i grožđe.

Kneginja Persida je na umetničkim poselima okupljala gospođe i ćerke savetnika, ministara, oficira i najimućnijih trgovaca. Sve gospođe, kao i sama kneginja nosile su srpsku nošnju, preko koje je išao bogat nakit. Često su prisustvovali i okupljenima držali predavanja srpski profesori, slikari, književnici… Persida je, za razliku od konzervativnog supruga, bila i pristalica Vukove reforme jezika i pravopisa.

Kneževski par je vrlo vodio računa o obrazovanju svojih naslednika. Tako je 1844. u Beograd došao Matija Ban, srpski profesor, književnik i akademik iz Dubrovnika, član Srbokatoličkog pokreta. Postao je vaspitač Aleksandrovih i Persidinih ćerki, a učio je i kneževića Petra, budućeg srpskog kralja. Kasnije je postao i član Srpske kraljevske akademije, kao jedan od najplodnijih srpskih pisaca svog doba. Naselje Banovo brdo u Beogradu dobilo je naziv po njemu.

Persidina i Aleksandrova ćerka Kleopatra, za čiji rođendan je češki kompozitor Alojz Kalauz napisao kompoziciju za pesmu „Što se bore misli moje", čiji je tekst napisao knez Mihailo Obrenović, imala je samo 20 godina kada je umrla 1855. Dugo se smatralo da je knez Mihailo tu pesmu posvetio Katarini Konstantinović. Međutim, 2003. godine je otkriven originalni dokument sa posvetom koji je knez Mihailo uputio za 15. rođendan Kleopatri Karađorđević. Smatra se da je pesmu napisao dok je patio za Marijom od Lihtenštajna.

Persida je 1856. godine podigla česmu u selu Nemenikuće na Kosmaju, posvećenu Kleopatri. Na mermernoj ploči stoji natpis: „Persida Karađorđević, knjaginja srbska, podiže ovaj istočnik za spomen svoje premile kćeri Knjaževne Kleopatre, rođene 14. novembra 1835, a upokojene 1. julija 1855". Ispod ploče je izrezana srpska kruna, a ispod nje ispisane reči: „Ovaj izvor što žubori ovde, to je spomen cveta koji vene, to su suze mesto ladne vode, u žalosti što su prolivene".

Kneginja je ostala upamćena i kao veliki ktitor. Njoj se pripisuje osnivanje prvog srpskog pozorišta u prestonom Beogradu 1847. godine. Na njenu inicijativu podignuta je Crkva Svetog Ilije u Sokobanji, koja je najstariji objekat u banji. Naime, boraveći u Sokobanji kneginja je baš na dan ovog sveca otišla na izvor reke Moravice, kada je primetila da se mnogo naroda okupilo oko običnog kamenog krsta. Ta scena joj nije dala mira, pa je odlučila da pokloni veliki prilog kako bi se na tom mestu podigla crkva. Persida je i crkvi posvećenoj Vaznesenju Gospodnjem u Mionici darovala skupoceni krst.

Knez Aleksandar je stalno bio u sukobu sa članovima Državnog saveta oko vlasti. Nakon Krimskog rata, vodio je austrofilsku politiku i izgubio podršku najuticajnijih ustavobranitelja – Ilije Garašanina i Tome Vučića Perišića, pa je pokušavao da se održi na vlasti oslanjajući se na Nenadoviće i austrijskog konzula Radosavljevića. Otpor Državnog saveta bio je sve veći, a u pozadini su se nalazile i pristalice Obrenovića, koje su na sve moguće načine agitovale prilikom izbora narodnih poslanika s ciljem da se zbace Karađorđevići i vrate Obrenovići.

Stefan Stefanović Tenka je u jesen 1857. organizovao zaveru zajedno sa još nekoliko članova Državnog saveta sa ciljem da se ubije knez Aleksandar Karađorđević. Novac za zaveru dobili su od bivšeg kneza Miloša Obrenovića. Nakon otkrivanja neuspele zavere, zaverenici su najpre osuđeni na smrt, pa pomilovani na doživotnu robiju. Knez je iskoristio zaveru kao pokriće za državni udar u kome je ucenama smenio gotovo sve nelojalne članove Državnoga saveta. Pošto je Aleksandar bio austrofil, opozicija je uspela da zainteresuje rusku, francusku i tursku diplomatiju da se umešaju.

Da bi se rešila kriza u zemlji, 1858. godine na Svetog Andreju Prvozvanog sazvana je Narodna skupština, koja se nije sastajala 10 godina. Na Svetoandrejskoj skupštini od kneza je zatraženo da abdicira. Kada je delegacija skupštine pristigla u dvor sa aktom u kome se knez pozivao na ostavku, knez je prema pisanju savremenika bežao iz sobe u sobu, usplahiren i neodlučan. Na kraju je primio skupštinsku delegaciju i pristao da razmisli o ovoj mogućnosti. Prilikom prijema, Persida je besna izašla pred delegaciju i gnevno napala kneza, i verbalno i fizički. Knez je iz drugog pokušaja uspeo da je odvede u bočnu prostoriju, dok je ona vikala da bi radije prihvatila da je iseku na komade nego da se odrekne vlasti.

Persida je Aleksandra nagovarala da podigne vojsku i obračuna se sa poslanicima, ali on je oklevao. Umesto toga, pobegao je turskom paši u Beogradsku tvrđavu. Kneginja je bezuspešno pokušavala da zaustavi muža i govorila mu: „Kakav Grad, kakav Paša, zar ti nisi sin Karađorđev? U kasarnu, tamo je tvoje mesto!” Međutim, nije uspela.

Sutradan je Svetoandrejska skupština izabrala Miloša Obrenovića za kneza i pozvala ga da se vrati u zemlju. Persida je sa decom 25. decembra morala da napusti dvor i sklonila se u kuću svoje ćerke Poleksije. Aleksandar je 3. januara 1859. potpisao ostavku i brodom otišao u Zemun. Nedugo potom, put Zemuna se zaputila i Persida sa ostalim članovima porodice, razočarana i besna i na muža i na Obrenoviće. Karađorđevići su opet otišli u izgnanstvo.

Posle Zemuna, otišli su u Temišvar u današnjoj Rumuniji, gde je živelo brojno srpsko stanovništvo, i u Peštu. U oba grada kupili su kuće i živeli složno i u ljubavi. Njihova imovina u Srbiji nije oduzeta, a o njoj su se starali preko zastupnika.

Knez Mihailo Obrenović, koji je nasledio svog oca Miloša na vlasti pošto je preminuo 1960. godine, ubijen je 29. maja 1868. godine. Atentatori, braća Radovanović, osuđeni su na smrt, zajedno sa drugim direktnim organizatorima ubistva, među kojima su bili i članovi čuvene porodice Nenadović, braća kneginje Perside. Bivši knez Aleksandar Karađorđević je u odsustvu osuđen na 20 godina zatvora za ubistvo, a imovina mu je oduzeta.

Nalogodavci atentata na kneza Mihaila nikada nisu otkriveni, ali su se spominjali Aleksandar i Persida Karađorđević, kao i neke strane sile, kao što je Engleska. Srpske vlasti nikada nisu objavile dokumenta sa saslušanja atentatora. Na suđenju su braća Radovanović navodno izjavila da im je bivši knez Srbije Aleksandar Karađorđević dao novac za izvršenje atentata, a da su im pomogli i Nenadovići. Sud je zaključio da je zavera za cilj imala da Karađorđeviće vrati na vlast.

Ugarske vlasti su Aleksandra Karađorđevića zbog optužbi da je bio podstrekač i finansijer atentata uhapsile 1870. godine, ali su ga posle godinu dana oslobodile jer su dokazi o njegovoj umešanosti u atentat nedostajali. Persida se preselila u Beč, gde je i Aleksandar došao da živi posle puštanja iz zatvora.

Ceo sudski postupak bio je očigledno montiran, a vlastima je odgovaralo da se skrene pažnja na Karađorđeviće s jedne strane, a i da skrenu istragu sa sebe i velikih sila sa druge. Kompromitovanjem Karađorđevića i njihovo eliminisanje iz srpske politike, jednim udarcem sklonjen je ključni protivnik dinastije Obrenović. Slučaj je brzo zatvoren.

Kneginja Persida umrla je 29. marta 1873. u 60. godini u Beču. Sahranjena je na groblju Sankt Marks, a Aleksandar joj je podigao mermerni spomenik sa natpisom: „Aleksandar Karađorđević, knez Srbije, podiže ovaj spomenik svojoj nezaboravnoj supruzi, kneginji Persidi”.

Pogledajte u galeriji fotografije Crkve Svetog Đorđa na Oplencu:

Aleksandar je preminuo 3. marta 1885. godine u Temišvaru, gde je živeo posle Persidine smrti, a sahranjen je u Beču pored nje. Godine 1912, Persidin i Aleksandrov sin, kralj Petar I, naredio je da se posmrtni ostaci njegovih roditelja prebace u kriptu Crkve Svetog Đorđa na Oplencu, koja je mauzolej Karađorđevića.

Delo Katarine Ivanović, koja je bila prva žena slikar u Srbiji, „Portret kneginje Perside Karađorđević" važi za jednu od najboljih slika u srpskom klasicizmu, koje je ostalo kao trajno sećanje na suprugu kneza Aleksandra.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: Mali Zvornik krije podzemni grad porodice Karađorđević