Voditi gubitaša u Srbiji nije ni najmanje lako, posebno kada čovek pred sobom ima za cilj da od takvog državno-partijskog kluba napravi prvoligaša. Ali termin lokalna specifičnost negde najbolje opisuje sve naše direktore i direktorčiće - menadžere, koji se biraju sa zakletvom pronalaska svetla na kraju sve dužeg tunela. Retko su na pozicijama takvih giganata, čiji nas dugovi koštaju više procenata BDP nego elementarne nepogode, ljudi koji mogu nešto da urade. Nekada je to iz ličnih razloga jer nisu sposobni za tu funkciju, a nekada su i pored svoje volje za dokazivanjem onemogućeni da to urade jer je „konkurs“ samo paravan navodne nezavisnosti. Pojedinci tako shvate da su tu gde jesu, pa se ili potrude da pozavršavaju „poslove“ i za državu i za sebe, ili se okrenu i odu.Ova druga sorta je čista teorija zasad. Ima, međutim, i onih koji shvate gde su, pa i pored neverovatnih 600 direktora u svom preduzeću i angažovanja raznih konsultanata i savetnika, priznaju da nemaju sa kim da vode firmu. Oni pošteno angažuju strance za poštenih dva miliona evra. I pošteno napišu da će deset meseci on i 600 menadžera i ostalih „stručnjaka“ primati platu, dok će državnu kompaniju za pomenutu sumu unapređivati i voditi Mađari. Pošteno.
