Istorija svetske književnosti prepuna je muza koje su bile i te kako žive, od krvi i mesa. U popularnim folk i rok kompozicijama često se peva o ženama - Selma, Branka, Danka, Olivera, Ljiljana, Milica, Marina... Malo je poznato da je značajan broj tih bića iz pesama zapravo utelovljeno u konkretne ženske osobe.
Pesmu “Selma” iz rane faze grupe “Bijelo dugme” napisao je pesnik Vlado Dijak, ne sluteći da će ona postati veliki jugoslovenski hit. Dijak je još davne 1974. godine pesmu dao Goranu Bregoviću da za nju uradi muziku. Bregović se oduševio pričom o devojci Selmi koja putuje da studira u veliki grad, a tužni je mladić, pesnik, ispraća. Pokisli pesnik nosi Selmi kofere, preplavljen emocijama, ne zna šta bi joj rekao. Umesto uzvišene pesničke retorike, na rastanku on jedva promuca banalnu frazu: “Molim te, ne naginji se kroz prozor”.Dvadeset godina kasnije igrom sudbine posle koncerta “Bijelog dugmeta” u Zagrebu, Bregoviću je prišla sredovečna žena. Bregović je bio šokiran kada je rekla da je baš ona Selma iz pesme Vlade Dijka.
I sam Bregović je nekoliko svojih kompozicija posvetio konkretnim devojkama. "Uspavanka za Radmilu M" posvećena je Radmili Mikulić, ćerki čuvenog komunističkog funkcionera Branka Mikulića, pesmu “Mogla je biti prosta priča” manekenki Ljilji Tici.
Bard narodne muzike Toma Zdravković imao je dve velike neuzvraćene ljubavi kojima je napisao nezaboravne pesme. Pesmu “Danka” posvetio je televizijskoj voditeljki Danki Novović, a “Ljiljanu” glumici Ljilji Blagojević.U jednom intervjuu Ljiljana je ispričala da je Toma glumio sa njom u seriji “Doktorka na selu” i da joj je obećao pesmu. Ispunio je obećanje na sledećoj ploči, na kojoj se našla “Ljiljana”.
Legendarni mostarski pesnik Aleksa Šantić nije bio zaljubljen u Eminu Sefić, jer u vreme kada joj je posvetio stihove “Kad tamo u bašti, u hladu jasmina, s ibrikom u ruci stajaše Emina” ona je imala tek jedanaest godina. Rekorder u skokovima sa Starog mosta na Neretvi Emir Balić govorio je da je Emina zaista bila nešto posebno, čak se i mostarskom kaldrmom, onako u nanulama, šetala dostojanstveno i elegantno, a njeno ovalno lice imalo je poseban šarm koji nikog nije ostavljao ravnodušnim, pa ni samog književnika Aleksu Šantića, koji je pre jednog veka bio prosto opčinjen devojačkom lepotom u tako ranoj mladosti. Pisac je, inače, bio njen prvi komšija i opčinila ga je kada je jednom prilikom prolazeći pored njene kuće ugledao Eminu s ibrikom u ruci. Pesmu o Emini narod je toliko prihvatio da je postala najslušanija sevdalinka.
Zagrebački kantautor Arsen Dedić, zanesen Splićankom Ines Bareza, posvetio joj je svoju pesmu “Ne daj se, Ines”, koju je čežnjivim glasom svojevremeno odrecitovao doajen jugoslovenskog glumišta Rade Šerbedžija. Ines sada ima 67 godina i živi u Milanu, gde se bavi astrologijom, ezoterijom, jogom, slika i vaja, a udata je za jednog italijanskog arhitektu. Ona se početkom Drugog svetskog rata sa majkom preselila u Sombor, a potom zbog baletske škole u Beograd. Sredinom šezdesetih, u srpskoj prestonici je preko zajedničkog prijatelja Arsen upoznao markantnu Dalmatinku, koja je posle kraćeg razgovora ostavila toliko snažan utisak na Arsena da joj se prilikom sledećeg dolaska u Beograd sam javio i tako je jednog kišnog dana započela njihova romansa. Ines je kasnije pričala da je Arsen maštao o zasnivanju porodice, odnosno ženi i deci koji će ga čekati kod kuće, ali ona sebe ipak nije videla u takvoj situaciji, pošto ništa nije očekivala i smatrala je da njih dvoje nemaju šta da grade.
Romantičan početak nije prerastao u dramatičan kraj, jer su međusobno suprotne stavove o budućem životu razumno prihvatili kao neminovnu stvarnost. Dedić je tada imao 25 godina. Ines je kasnije priznala da je Arsenu zaista, kao u pesmi iz zbirke “Brod u boci”, pisala pisma na raznobojnim hartijama, jer navodno nije volela belu. Zeleni autobus koji se “ruši niz jednu beogradsku padinu” zaista je postojao, a njeni rumeni obrazi sa njegovom pojavom ušarili bi se i na jesenjem vetru. Arsen Dedić je pominjao mnoga ženska imena u svojim stihovima, a poslednju pesmu sa posvetom namenio je svojoj unuci “Lu”.
Kompozitor Dragan Toković napisao je evergrin narodnjak “Volela me jedna Vranjanka” koju je pevao Staniša Stošić. U pesmi se prepoznala sada sedamdesetogodišnja Jelena Đorđević, koja je davne 1972. u Vranju upoznala Tokovića. Jelenu su svi u to vreme u Vranju zvali Lela Numerka, mnogima je slomila srce, pa tako i Tokoviću. Ali jedino je on napravio pesmu i to još kakvu.
Inspiracija pesniku Bori Đorđeviću za "Lutku sa naslovne strane" bila je Meri Cakić, legendarna beogradska starleta iz sedamdesetih godina. Na nekim od koncerata “Riblje čorbe” Meri je nastupala sa plesnom grupom “Ribetine”, upravo kao neka vrsta scenske ilustracije pomenutog hita.
Pop pevač Sergej Ćetković je supruzi Kristini namenio pesmu "U tebi sve mirno spava, sa tobom je sve i san i java, ja borim se da tako ostane, Kristina”.
