Na putu do Beograda od unutrašnjosti Srbije cena povrća skoči čak 25 puta! Poslednji primer je u Leskovcu, gde su povrtari ove godine proizveli pet puta više krastavca nego prošle godine. Sada nemaju kome da ga prodaju, pa ga daju za dva dinara po kilogramu, ili ga bacaju.
Proizvođači kojima je žao da bace rod na Kvantaškoj pijaci uporno čekaju nakupce, koji s druge strane trljaju ruke jer će isti taj krastavac u Beogradu prodati za 50 do 60 dinara po kilogramu.
Čist bezobrazluk
Prema rečima povrtara, do pada cene je došlo jer je rod značajno premašio potrebe tržišta. U hipermarketima u centru Leskovca krastavac kupuju od registrovanih poljoprivrednih proizvođača iz obližnjih sela po ceni od dva do pet dinara, a prodaju ga za 24 dinara po kilogramu, dok je u prestonici situacija drastičnija.
Ipak, na pijacama je ponuda raznovrsna, a prodavci kažu da ima svega osim kupaca, pa je to i glavni razlog zbog čega cene padaju.
Kilogram krastavca je juče na beogradskom kvantašu bio oko 28 dinara, dok je na Zelenom vencu za kilogram ovog povrća bilo potrebno izdvojiti od 35, do čak 50 dinara. Na Kalenić pijaci je bio najskuplji, kilogram je koštao 60 dinara.
Dragoljub Adžić, jedan od prodavaca na Kaleniću, kaže da povrće uglavnom nabavlja iz leskovačkih sela Navalin i Biljanice.
"Krastavac smo ove godine pazarili u okolini Leskovca za pet dinara po kilogramu. To zvuči jeftino, ali smo se namučili dok smo iz kamiona natovarenih povrećen probrali ono koje je zaista kvalitetno. Uglavnom to što su nudili nije bilo ni za đubre, a kamoli za pijacu. Kada se uračunaju transport i radna snaga, kao i zakup tezgi u Beogradu i viši standard života, došli smo do cene od 45 dinara po kilogramu, mada vidim da ga neki ovde prodaju i za 60 dinara. To je bezborazluk!", poručio je on.
S druge strane, postoje i oni koji smatraju da je uvozni krastavac iz Makedonije, Grčke, Albanije i Španije uzrok niske cene domaćeg povrća.
Nema svetla na kraju tunela
Milan Prostran, agroekonomski analitičar, upozorava da se svetla tačka u poljoprivrednom tunelu više i ne nazire.
"Kada je reč o voću i povrću, kretanje cene je ciklično. Pristuna je hiperprodukcija jer proizvođači nisu računali na to da će ih slobodno tržište i uvoz dovesti do bankrota. U tim uslovima se oni teško snalaze, a više i nema institucija koje bi ih usmeravale. Pogotovo u Leskovcu, nekada su postojale privredne zadruge, ali ta pomoć više ne postoji", ističe Prostran.
On ističe i da bi proizvođači morali malo više da se vezuju za prerađivačku industriju, ali i da je to pre svega pitanje regionalnog razvoja.
"U SFRJ smo izvozili i u Sloveniju i u Hrvatsku, a sada smo suženo tržište. Izgubili smo velike potrošače, fabrike, vojsku, bolnice s potrebom za tri obroka dnevno. Sada toga nema, pa je nastao opšti haos", završava on.
Uvozno jeftinije od domaćeg
Da krastavci koje jedemo često nisu iz Srbije, već se dešava da nisu čak ni iz Evrope, pokazuju etikete na teglama kiselih krastavčića, na kojima su kao zemlje porekla navedeni Vijetnam i Kambodža. Već godinama voće i povrće koje možemo da uzgajamo u svojim dvorištima, naručujemo iz najudaljenijih zemalja jer je uz sve carine i troškove prevoza jeftinije od domaćeg. Zbog tog paradoksa, za proizvode koje ožemo i sami da uzgajamo, godišnje dajemo više od 150 miliona dolara.
