Međunarodna zajednica je Srbiji uvela sankcije s jasnim ciljem - da razori normalno funkcionisanje države.Zoran Mijatović, u tom periodu načelnik Centra DB Beograd, tvrdi da su sankcije pažljivo pripremane:- Smatralo se da će izazvati ono što se i desilo: raspad države, šverc, kriminal, siromašenje, nezadovoljstvo, da bi sve na kraju rezultiralo padom Miloševića. Zato se sankcije i uvode. Deo političkog aparata ušao je u saradnju s kriminalcima iz lične koristi i tako je politika kriminalu postala paravan. U DB se znalo ko je sve dobijao pečat da iz zemlje iznese novac. To su danas ugledni građani na istaknutim pozicijama.Reketiranje direktoraProbijanje međunarodne blokade organizovano je na nivou Vlade Srbije, koja je formirala poseban štab u kojem su se nalazili predstavnici Vlade, MUP i Carine. Čim se pojavio novac, porasli su apetiti. Sankcije, „najlepši poklon za kriminalce“, kako su ih zvali u policiji, kriminalci su iskoristili na više načina, o čemu svedoči bivši zvaničnik policije zadužen za privredni kriminal:- Uoči uvođenja sankcija sav državni novac u inostranstvu prebačen je na privatne račune ljudi bliskih režimu, a niko nije imao precizan uvid kako su tim novcem raspolagali. Ozbiljni kriminalci su o tome bili obavešteni i prepoznali su još jednu šansu - reketiranje naših ljudi u inostranstvu zaduženih za državni novac. Takvi slučajevi nisu prijavljivani jer su reketaši imali „razumne“ zahteve, znajući i da ljudi od poverenja vlasti najviše uzimaju za sebe. Međutim, među njima je bilo i poštenih ljudi. Tako me je, dok sam bio u beogradskoj policiji, pozvao kolega inspektor i saopštio da je kod njega u kancelariju stigao preplašeni direktor velike državne firme. Ispričao je da je u Solun, gde se nalazilo predstavništvo firme, došao neki kriminalac, dao mu broj računa u švajcarskoj banci i tražio da na njega prebaci 1,5 miliona dolara. Zapretio mu je da, u suprotnom, neće biti ni njega, ni žene, ni sina, koji su živeli u Beogradu. Kad smo ga uhapsili, saznali smo da je na isti način već uradio dva takva „posla“. Naravno da novac nikad nije vraćen.Da ne veruje u iluziju o kontrolisanju stanja u zemlji, u razgovoru s Radoslavom Lukićem, bivšim pomoćnikom načelnika DB, priznao je i Slobodan Milošević. - Ovi lopovi oko mene koštaće me glave - rekao je u vreme pokretanja takozvane ministarske afere 1992. Lukić iznosi kako je izgledao rasplet:- Ministarska afera je najbolji primer bogaćenja ljudi iz vrha vlasti. Dvojica ministara i jedan u to vreme veoma blizak Miloševićev saradnik uzeli su svaki po milion tadašnjih nemačkih maraka. Uhapsili smo ministre i istog dana sam poslao ekipu u Novi Sad da privede i tog visokog političara, koji je takođe uzeo milion maraka. Ali ekipa za hapšenje je vraćena s pola puta. „Nisi normalan, to si bukvalno shvatio“, rekao mi je šef DB Jovica Stanišić.Zakonsko ograničenjeNi posle 5. oktobra 2000. se ništa nije promenilo. Citirani funkcioner tajne policije daje primer: - Šta se dešava kad u prljavoj priči naletiš na funkcionera? Stani, zaboravi to... Odvratno! Zakon me obavezuje da o tome obavestim svog starešinu, a on premijera. I ne znam šta se dalje dešava. Samo sam jednom dobio povratnu informaciju, u vreme Đinđićeve vlade, kad smo utvrdili da je u korupciju direktno umešan ministar iz Vlade Srbije. Đinđić je tražio da mu to dokumentujemo, pa smo to i uradili. Kad smo pošli da finalizujemo hapšenje, premijer je poručio: „Ja ću to da završim“. Ne mogu da pričam o kome je reč, ružno bi sad bilo, a ništa i nije urađeno.“
