U onom Jugoslovenskom je zatvorski psihijatar iz Spuža napisao:
"Magaš je u kazneno-popravni dom u Spužu priveden iz istražnog zatvora, nakon ekstradicije iz Nemačke, na izdržavanje kazne 28. aprila 1982. godine zbog krivičnog dela silovanja za koje mu je u prvostepenom postupku bila izrečena kazna od pet godina, a u međuvremenu je stigla i presuda na kaznu zatvora od tri meseca zbog teške telesne povrede - dela koje je počinio u Opštinskom zatvoru u Prokuplju (dok je u aprilu 1978. godine u Opštinskom zatvoru u Prokuplju izdržavao kaznu, Magaš se posvađao sa jednim zatvorenikom i koliko ga je "lako" udario, slomio mu je donju vilicu...) Silovanje je počinio u Budvi samo nekoliko dana po izlasku iz zatvora gde je izdržavao kaznu, takođe zbog silovanja. Naime, prema sopstvenom priznanju, Magaš je pre ovoga jos dva puta osuđivan zbog silovanja na kazne od dve i po i četiri godine zatvora.
Odmah nakon silovanja u Budvi Magaš je pobegao u inostranstvo i već istog meseca bio osumnjičen za ubistvo iz bezobzirne osvete, ali je postupak obustavljen zbog nedostatka dokaza.
Inače, do dolaska u Spuž, Magaš je bio osuđivan šest puta, a pored ostalog je učestvovao, barem je sam izjavio i u onom pokolju u zatvoru Zabela. Više puta je i dugo boravio u inostranstvu i od 1973. godine nosio metak u leđima koji je zaradio u Italiji. U Beogradu je godinu dana pre toga bio ranjen nožem, imao je ožiljke od uboda šrafcigerom u predelu trbuha, a ranjavan je i u nogu. Naravno, sva ta fizička ranjavanja ostavila su i duboke duševne ožiljke, pričao je spuški psihijatar.
On je navodio da se kao moguće objašnjenje njegovog kriminalnog ponašanja može uzeti i razrušeni porodični dom nakon razvoda njegovih roditelja kada je Ljubomiru bilo sedam godina.
- Već tada on je ranjen i to je sigurno ostavilo dubokog traga u njegovoj ličnosti. Ne mislim da je bio bezosećajan, ali je agresivnost, verbalna i fizička, ogrubelost i okorelost, izbijala iz svakog njegovog gesta, postupka i izjave. Na primer, on je odmah po dolasku u karantin nasao žrtvu: zbog nekih starih računa iz Nemačke pretukao je jednog mnogo starijeg zatvorenika od sebe kojeg je tu sreo. Nekoliko dana kasnije, krajnje vulgarno je psovao i vređao stražara-ključara - stoji u dosijeu iznad potpisa lekara iz crnogorskog zatvora. - U međuvremenu, uspeo sam da sa njim obavim testiranje i dobio najneobičnije odgovore u svojoj dotadašnjoj, a i dosadašnjoj dvanaestogodišnjoj praksi: na 92 pitanja jednog upitnika Ljuba Zemunac je na sva odgovorio sa "ne".
To mi je ukazalo da je reč o fanatičnom otporu - negativizmu. Uspeo sam da utvrdim stepen njegove inteligencije koji je bio u granicama proseka. Bio je rečit i obrazovan iznad nivoa svog osnovnoškolskog obrazovanja - pravo čudo pošto je njegovo školovanje bilo na preskok zato što je isterivan iz petnaest škola u Beogradu i Nišu, a u Nišu i sa zanata auto-limara - stoji u dosijeu.
Kako naglašava doktor psihopate ne priznaju i ne trpe nikakve autoritete.
- Magaš je, na primer, bez ustezanja rekao sudiji koji mu je sudio da "smrdi". Mene je ispsovao i izvređao pred dvojicom stražara, a kad sam rekao da postupe po propisu, on je otrčao za nož koji je uspeo da prokrijumčari i sakrije u svom ležaju. Sva sreća da sam već bio izašao van zidina zatvorskog kruga. Pošto nije stigao do mene Magaš se popeo na jednu od zgrada u zatvorskom krugu i tu mitingovao sa nožem u ruci sve dok ga nisu odobrovoljili da siđe i sklopi sa njima "primirje", a meni su u upravi doma rekli da sutradan ne ulazim u zatvorski krug. Iako je u domu kružila fama da poseduje neverovatnu fizičku snagu, da može odjednom uraditi po hiljadu sklekova, sutradan sam ipak ušao u krug. Prošao sam u dvorištu pored Magaša, ali se on pravio da me ne vidi: "Je li, bre, Ljubo, što ti htede juče da me kolješ?", pitam ga kad ga strazar dovede. "Juče bih zaklao i samog sebe", odgovorio mi je sasvim pomirljivo i bez trunke agresivnosti.
Doktor navodi da je Magaš, bez obzira na snagu, bio infantilna osoba.
- On je, do odlaska u Centralni zatvor u Beogradu na lečenje, radio kako mu je bilo volja. U Domu je silom ostvario primat vođe među osuđenicima, ali ako se ima u vidu da je u pripravnosti pod glavom čuvao nož, moze se zaključiti da je bio progonitelj, ali i progonjena zver - onaj koji daje, ali i prima udarce, zbog čega je, ja mislim tako, stalno morao spavati sa jednim otvorenim okom. Za psihopate važi da su često natprosečne inteligencije, dopadljivi pri prvom susretu, ali se ta dopadljivost izgubi kada se vidi koliko su neosetljivi za prava i potrebe ljudi. To je važilo i za Ljubomira Magaša - stoji u dosijeu o Ljubi Zemuncu.
Ono što je najupečatljivije iz priče o psihičkom sklopu Magaša je svakako njegov odnos prema ženama, ali i prema drugarima. Sudeći prema svedočenju jednom od njegovih najbližih "saradnika" Magaš je bio, pre svega, siledžija:
- Ljuba Zemunac je, ipak, bio siledžija. Čuo sam da nije mogao da ima normalan odnos sa ženom, dok je ne prebije. To se barem tako pričalo. Nemam razloga da ga ogovaram: ja što sam završio s njim, davno sam završio. Posle njegove smrti izmišljali su kako je razne devojke branio i pomagao. To je smešno, kad i oni sami znaju da nije. Svakome je otimao pare. Mozda je imao nekoliko drugova koji su mu ležali na srcu i koje je odista voleo. Neki Rajko Likota je mogao da mu sedne na glavu, da mu kaže šta hoće. A u suštini bio je siledžija, pljačkaš koji svima voli da komanduje. Nijednog druga nije imao pored sebe, a da ga nije ponekad išamarao i izudarao. Svako je morao da dobije preko nosa, da bi posle bio dobar s njim - ospričao je njegov prijatelj iz "Frankfurtskih dana".
