Zorana Đinđića, nekadašnjeg lidera DS-a i predsednka Vlade Srbije ubio je 12. marta iz snajperske puške Zvezdan Jovanović, a najznačajniji detalji zavere i atentata isplivali su u javnost posle svedočenja Miladina Suvajdžića, zvanog Đura Mutavi.
Suvajdžić je u svom svedočenju naveo da je odluku da Zoran Đinđić bude ubijen doneo bivši vođa Zemunskog klana Dušan Spasojević sa Miloradom Ulemekom Legijom, a za umešanost u atentat Suvajdžić je optužio i braću Miloša i Aleksandra Simovića, Ninoslava Konstantinovića, Vladimira Milisavljevića, Dejana Milenkovića Bagzija, Sretka Kalinića, Milana Jurišića Jureta, Dušana Krsmanovića i Branislava Bezarevića.
Članovi grupe, kako je ispričao svedok-saradnik, bili su potpuno obavešteni, pre atentata, o kretanju premijera, kao i o svemu što UBPOK priprema protiv njih, pa je tako znao i da policija priprema njihovo hapšenje.
Đinđić je najavljivao da će krenuti u borbu protiv organizovanog kriminala.
Donošenjem Zakona o borbi protiv organizovanog kriminala, u Srbiji su već od 2002. godine uvedeni Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal poznatiji kao Specijalni sud. Pripremajući teren za obračun sa podzemljem koje je imalo direktne veze sa državnim aparatom, pre svega JSO, koja je u tom trenutku predstavljala najjaču oružanu formaciju sa iskustvima na ratištima bivše Jugoslavije, opstrukcija ostataka prethodnog režima je, prema ocenama Đinđićevih saradnika iz tog vremena, bila ključni razlog što je preduhitren i na kraju ubijen.
Dok je Đinđićeva administracija spremala zakonsku osnovu i kadrove za konačan obračun sa kriminalnom grupom poznatom kao "Zemunski klan", ta grupa je spremala njegovu likvidaciju.
JSO je, predvođen Ulemekom, zajedno sa pripadnicima "Zemunskog klana", pre samog ubistva Đinđića, to pokušao najmanje tri puta.
Sredinom februara 2003, grupa atentatora je imala plan da zoljama i automatskim puškama ubije Đinđića na autoputu kod naplatne rampe Bubanj Potok kod Beograda. Nekoliko dana kasnije, 21. februara 2003, kod Beogradske arene na autoputu Beograd – Zagreb, pripadnik "Zemunskog klana" Dejan Milenković Bagzi je pokušao da zaustavi kolonu u kojoj je bio Đinđić, a atentatori su minobacačem „zoljom“ namjeravali da ga ubiju.
Neuspeli atentat kod Arene nije bio dovoljno upozorenje Đinđićevom obezbeđenju, ni policiji, ni BIA.
Prilikom pokušaja atentata kod Arene u Novom Beogradu, Đinđićevo obezbeđenje je loše odreagovalo. Predali su Bagzija saobraćajnoj policiji, niko ga nije pretresao. Dok je išao za njima u stanicu u Ljermonotovljevoj ulici, polomio je mobilne kartice i telefon, koje je bacio usput, kao i papir sa napisanim registarskim brojevima Đinđićevih vozila.
Četvrto tužilaštvo bilo je poznato kao "sigurna kuća zemunaca", jer u ovom sudu nikad nijedan predmet protiv njih nije okončan. U šest uveče je veće u Četvrtom sudu na Novom Beogradu donelo odluku o puštanju iz pritvora.
Ista grupa je 7. marta pokušala da snajperom iz obližnje garaže ubije Đinđića ispred zgrade Savezne skupštine Srbije.
Pre samog atentata, pripadnici Zemunskog klana uspeli su da u zgradi pored Vlade Srbije, u Ulici admirala Geprata, pronađu mesto iz kojeg će izvršiti atentat. Nekoliko dana, prerušeni u molere čekali su da naiđe Đinđić, koji je tih dana zbog povrede noge koristio štake.
Pretpostavlja se da su bili dobro obavešteni o kretanju premijera i 12. marta 2003. godine, u 12.25 sati, u trenutku kada je Đinđić okrenut leđima (zbog nekoliko stepenika) ulazio u zgradu Vlade, na njega je pucao zamenik komandanta JSO Zvezdan Jovanović.
Utvrđeno je da je on pucao sa prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju, u Ulici admirala Geprata 14. Jovanović je na Đinđića ispalio dva hica iz puške „Hekler & Koh G3“ sa razdaljine od oko 130 metara. Jednim metkom ga je pogodio s desne strane u grudi, dok je drugi pogodio Milana Veruovića u trbuh i, zatim, rasprsnuvši se o zgradu, Đinđiću naneo ranu na desnoj butini, rezultat je balističke istrage.
Zoran Đinđić trebalo je da otputuje u zvaničnu posetu u Banjaluku, 21. februara 2003. godine.
Tada je premijer bio u koloni vozila koja su se kretala autoputem Beograd - Zagreb ka aerodromu. Kolonu su činila tri automobila obeležena rotacionim svetlima i sirenom, a Đinđić je bio u prednjem vozilu. Kretali su se brzinom od oko 130 kilometara na čas kada je, oko 9:15, kod Beogradske arene, jedan kamion iz zaustavne trake naglo skrenuo u levu, preticajnu traku u kojoj se kolona kretala.
Vozač Đinđićevog automobila je, nekoliko stotina metara ranije, najpre smanjio brzinu na oko 100 kilometara na čas, a zatim i naglo zakočio i obišao kamion s desne strane, te nastavio prema aerodromu.
Vozač neregistrovanog kamiona „mercedes“ bio je Dejan Milenković Bagzi, pripadnik Zemunskog klana čija je namera bila da zaustavi kolonu, dok su se u blizini nalazili zaverenici s namerom da minobacačem „zoljom“ ubiju premijera, saopšteno je tada.
Ovo nije jedini pokušaj atentata. Naime, bilo ih je ukupno tri.
Naime, neposredno pre gore pomenutog pokušaja ubistva, sredinom februara 2003, grupa atentatora u kojoj su bili Zvezdan Jovanović, Željko Tojaga zvani Žmigi, Mile Luković zvani Kum i još jedna osoba planirala je da ubije Đinđića na autoputu, sa uzvišenja u blizini naplatne rampe Bubanj potok, prilikom Đinđićevog povratka s Kopaonika.
Od toga su ipak odustali zbog navodnog straha od prevelikog broja žrtava, a prisutni u blizini bili su i Dušan Spasojević i još nekoliko osoba u najmanje tri automobila i dva kamiona.
Svega nekoliko dana kasnije, 7. marta, grupa u kojoj je ponovo bio Jovanović, planirala je da snajperom ubije Đinđića ispred zgrade Savezne skupštine sa gornjeg nivoa garaže „Tri lista duvana“, na uglu Ulice kralja Miloša i Bulevara kralja Aleksandra.
Od toga se navodno odustalo iz istog razloga kao i sredinom februara - plašeći slučajnih žrtava, konkretno – novinara koji su se nalazili ispred zgrade Skupštine.
Međutim, Zoran Vukojević koji je tada bio u automobilu „folksvagen pasat“ sa Aleksandrom Simovićem i Jovanovićem, izjavio je pred sudom da se tom prilikom odustalo od pucanja jer su se zaverenici plašili da ih ne snime sigurnosne kamere sa zgrade Pošte u Takovskoj ulici, kao i zato što ne bi uspeli brzo da pobegnu jer su bili parkirani na gornjem spratu garaže.
Ubistvu premijera prethodila su najmanje tri neuspela atentata.
Premijer je ubijen, dana 12. marta 2003. godine u 12:25, u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije u Beogradu.
Suđenje optuženima za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića počelo je u decembru 2003.. "Suđenje stoleća", kako je nazvano u medijima, obuhvatilo je na početku 36 osoba - pripadnika JSO, "Zemunskog klana" i njihovih pomagača.
Svedočenje Suvajdžića o kobnom 12. martu izgledalo je ovako:
"Onda smo opet stali tamo ujutru i negde tu oko 11 sati on se čuo više puta, znači, on se stalno čuo sa Spasojevićem, on stalno njega zove, iako smo sad već bili razdvojeni. I u tom trenutku ja vidim da se Simović svađa sa Spasojevićem, kaže – Dućo, nema šanse da su ovuda prošli, nema šanse, sto posto nisu prošli ovuda. Vidim da ovaj viče, čujem, ovaj telefon drži i kaže – tu smo Đuka i ja, pa nisu mogli tu pored nas proći. I onda mu spusti Spasojević telefon i Simović mi kaže da je Spasojević poludeo, da se dere i da vrišti i da nas dvojica nismo uopšte uočili kolonu. Mi smo bili sigurni u to da nisu tu prošli, pošto smo stajali na autobuskoj stanici koja je odmah pored puta. I posvađali su se oni, mislim ne posvađali, Dušan mu je rekao svašta tamo, šta ja znam. Simović mi je rekao da idem u stan", ispričao je Suvajdžić.
To je bilo negde oko pola 12.
"Pošto sam ja auto dalje parkirao odande dok sam otišao do auta, otišao sam u stan. I taman sam ušao u stan i dobio sam poruku na pejdžer da se hitno javim. Pošto nisam mogao da specijalu iz stana uključujem, onda sam izašao napolje i opet sam se vratio na Auto-komandu, uključio sam telefon, ja sam ga nazvao i rekao mi je da ostanem tu kod Auto-komande, tu ima parkić jedan, inače ispred su one radnjice, a iza je parkić. Da stojim tu, u tom parkiću, a tu su stajali taksisti preko puta. Ja ne znam koliko, pošto sam bio uznemiren, uplašen, tako da ne znam koliko sam sedeo, ali nisam dugo. Znam da nije mnogo vremena prošlo, Simović me je nazvao i rekao da hitno dođem, što hitnije, što pre da dođem do garaža na Novom Beogradu", rekao je Suvajdžić.
Prema njegovim rečima imali su dve garaže preko puta Palate federacije.
"Parkirao sam se i posle jedno minut, dva, pošto su to one duge garaže sa onim podzemnim prolazom, video sam da Simović sa "ibicom" izlazi iz garaža, video sam da je sa njim Konstantinović i još dvojica su bila u autu, ali nisam znao tačno ko je. Ništa mi nisu rekli, niti su mi mahnuli. Ja sam mislio da treba još nekoga da sačekam. Jasno mi je bilo da se to sve što je trebalo da se desi, desilo", rekao je Suvajdžić.
12. mart uveče imena su išla po TV-u, slike su izlazile, bila je opšta paranoja.
"Šta je ovo, šta se ovo sad dešava, nisu se nadali tome. Spasojević je bio uznemiren zbog tih slika, nije očekivao to, uopšte nisu očekivali vanredno stanje, ali rekao je da to nema veze – da se ide do kraja. Trebalo je da odem u taj stan gde su Kum i Zvezdan i da prenesem Zvezdanu da ide u Jedinicu i da je sad sve na njemu i to mi je jedno pet puta ponovio Spasojević i treso me ovako i kaže – kaži mu da je sve na njemu i da ja čekam na njih i da je sve na njemu, stalno mi je to ponavljao. Spasojević je tada, znači još pre podne kada sam ga našao, rekao – čim njegova slika izađe da svima prenesem da idu u šume, ako nemaju gde drugo da idu, da idu u šume i da najviše treba deset dana da se digne JSO. I da, ako se ide u šume, svi imaju neke male radio-aparate i da slušaju. Kada JSO krene da ćemo se mi, on i njegovi ljudi, njima priključiti. Ali čim se njegova slika pojavi na TV-u da svi idu, ako imaju neka skloništa neka ih sami sebi nađu, ako nemaju skloništa da idu u šume", svedočio je Suvajdžić.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) DSNL O UBISTVU ZORANA ĐINĐIĆA
