BOŠKO NIJE SLUTIO DA MU JE TO POSLEDNJA VOŽNJA! Dečak seo u taksi, tražio vožnju do Avale, pa potegao PIŠTOLJ: Napravio OVU GREŠKU

Ubistvo 34-godišnjeg taksiste Boška Veljovića ušlo je u kriminalističke hronike kao jedan od najbestijalnijih zločina novijeg doba u Beogradu.

To nedeljno popodne, 31. oktobra 1971. godine, bilo je oblačno i prohladno, sa dosadnom jesenjom kišicom. Mladi ubica sa prikrivenim pištoljem i crnim mislima stigao je iz Rakovice na Banovo Brdo oko 17 časova, u prvi sumrak. Na taksi stanici je video dva-tri taksi vozila, ali mu se nisu svidela. Iznenada, pored benzinske pumpe primetio je elegantni zeleni ,,mercedes 220″.

U njemu nije bilo putnika, a taksista je izašao iz automobila da otvori čep rezervoara. Sačekao je da naspe gorivo i plati.

Kada je Boško otvorio vrata, maloletnik je prišao i upitao da li je slobodan. Zatim je Z. D. seo pored vozača i rekao mu da ga prebaci do Avale, u zaseok Prnjavor, kod Ripnja, opština Voždovac.

Nonšalantno zavaljen u raskošno meblirano sedište, mladi prestupnik je uglavnom ćutao. Retko da bi nešto progovorio, a ako bi to i učinio interesovao bi se za „Mečku“.

Taksisti je, inače, saopštio zašto ide tako daleko. Naime, blizu Avale postoji jedna vila i tu su njegovi prijatelji i poznanice organizovali žurku. Naravno on je obećao i ne može ih prevariti, pričao je.

Automobil se približavao krajnjem cilju u zaseoku Prnjavor. Taksista Boško nije slutio da mu je to poslednja vožnja u životu. Maloletnik mu je mirno rekao da uspori, pošto uskoro stižu. Posle par stotina metara automobil se zaustavio u blizini famozne vile. Iako je mrak već pao, prozori nisu bili osvetljeni.

Iz “mercedesa” je izašao Z. D. i posle nekoliko koraka zastao. Taksisti je verovatno ovakvo ponašanje mladog putnika bilo sumnjivo, mislio je da ne želi da plati vožnju, i zato je i on izašao iz kola i pošao prema njemu.

Odjednom Z. D. je izvadio pištolj i uperio ga prema taksisti. Zatražio mu je ključeve od automobila. Pretnju oružjem Boško nije ozbiljno shvatio, a ključeve nije hteo da preda. Tajac je trajao samo trenutak, a zatim je odjeknuo pucanj.

Teško ranjen u grudi, Boško se zateturao na jednu, pa na drugu stranu, posrnuo i pao. Zločinac je bacio pištolj i prišao žrtvi, ali kada je primetio da još daje znake života uzeo je kamen i nekoliko puta ga udario po glavi.

Mrak, jeziv zločin i mrtav čovek na zemlji nisu uplašili beskrupuloznog razbojnika.

Opljačkao je najpre novac, oko pola miliona tadašnjih dinara, a onda je uzeo iz ruke mrtvog čoveka ključeve od automobila, vozačku dozvolu, isprave, saobraćajnu, zdravstvenu i radnu knjižicu, legitimaciju i neke ceduljice.

Ubica-pljačkaš je zatim seo u „mercedes” i dugo je pokušavao da pokrene snažnu mašinu. Kada je već pomišljao da nastavi put auto-stopom mahinalno je povukao saug i motor je zabrujao.

Krenuo je ka Ibarskoj magistrali, prema Gornjem Milanovcu.

Veština vožnje nije mladom ubici bila nepoznata. Istina, prvi put je seo za volan “mečke”, ali iza njega su ostajali kilometri. Usput, kod Ugrinovaca, sustigao je neke pešake koji su ga sa uzdignutim palcem zaustavljali. Z. D. je usporio, stao i primio Gvozdena Radojičića, zemljoradnika i još dvojicu vojnika. Ubrzo je u kola primio i još jednog autostopera, Miodraga Tatalovića iz Gornjeg Milanovca.

U prepunom „mercedesu” raspoloženje je bilo na visini. Ćaskalo se o svemu i svačemu, a mladi ubica je objašnjavao autostoperima da njegov automobil može da primi i 16 putnika.

U selu Takovu, pri manevrisanju, maloletnik se pokazao kao nevešt vozač. Uleteo je u kanal i slupao desnu stranu kola, znatno oštetivši prednji trap.

Tu se društvo razišlo. Maloletni ubica i Tatalović odlučili su da krenu vozom – u Sarajevo.

U dugom putovanju ubica je svom novom poznaniku sve ispričao o zločinu koji je počinio ispod Avale. Gotovo ništa nije prećutao, saopštio mu da ima mnogo novaca, oko pola miliona. Ova vest je obradovala Tatalovića koji je uvek voleo lak život, provode i pijančenje. U Sarajevu su kupili odela, preobukli se i posle kraćeg zadržavanja taksijem su se prevezli do Zenice.

Beograđanin je hteo da pronađe svoju poznanicu sa letovanja, izvesnu Veru J. Kupio joj je poklone, ali kod kuće je nisu zatekli. Sutradan Z. D. je došao na ideju da se ipak kamuflira – odlučio je da svoju svetlu kosu prefarba u crno.

Inspektorima beogradske milicije nije trebalo mnogo da saznaju kome pripada pištolj i nakon saslušanja vlasnika oružja, oca Z.D, raspisana je centralna poternica za osumnjičenim, a sliku ubice imale su gotovo sve stanice milicije u čitavoj Jugoslaviji.

U Zenici su nakon dva dana uhapšeni Z. D. i njegov kompanjon Miodrag Tatalović. U Ugrinovcima je lišen slobode i stoper Gvozden Radojičić, koji je ubrzo pušten iz zatvora.

Istražni organi utvrdili su da Gvozden nije imao nikakvog udela u bekstvu i da nije znao da ga je vozio dečak koji je nekoliko časova ranije izvršio svirepi zločin.

Otkriveno je da se plavokosi zločinac prvi put sukobio sa zakonom još 1969. u svojoj 14-oj godini. U beogradskoj miliciji bio je registrovan kao “pozajmljivač”, a na duši je do svirepog ubistva imao i nekoliko manjih krađa, uglavnom automobila „fića“. Među prvim kriminalnim “podvizima” bila je krađa automobila njegovog ujaka. Nije bio osuđivan, na izgled lepuškast i vitak, inteligentan iznad proseka.

U razgovoru sa inspektorima otvoreno je pričao o gnusnom delu u detalje, gotovo bez trunke griže savesti!

Prema tadašnjem zakonu SFRJ ubica maloletnik nije mogao biti osuđen na više od 10 godina zatvora. Posle pola izdržane kazne osuđenik je imao čak pravo da podnese molbu sudskim organima za pomilovanje i mogao je da bude oslobođen daljeg izdržavanja kazne.

Punoletni Miodrag Tatalović mogao je da dobije najviše do pet godina strogog zatvora, jer organima gonjenja nije prijavio ubicu, koji mu se poverio.

Sud je dečaka ubicu Z. D. proglasio krivim, pošto je do tančina opisao svoj zločin. Ispostavilo se da je izbor žrtve bio slučajan. Optuženog je branio tada mladi beogradski advokat Branislav Tapušković.

Sudija Radojica Nikolić osudio ga je na devet godina i šest meseci maloletničkog zatvora. Ova kazna Z. D. izrečena je zbog teškog razbojništva sa ubistvom (član 253. stav 2. Krivičnog zakonika), pošto sudsko veće nije prihvatilo kvalifikaciju tužioca da je izvršio ubistvo iz koristoljublja (član 135. stav 2. tačka 3).

Sudija Nikolić je naglasio da je sud presudom obavezao roditelje Z. D. (otac i majka su mu u radnom odnosu, imaju svoju kuću, plac i automobil) da naknade štetu koju je počinio njihov sin. Visina odštete određena je u parničnom postupku. Njihova imovina, po oceni sudije Nikolića, bila je dovoljna da obezbedi alimentaciju udovici i deci ubijenog taksiste.

Na kraju sudija Nikolić je upoznao novinare da je Z. D. izrazio želju da odmah bude upućen na izdržavanje kazne i izrazio kajanje, rekavši da je svestan da će doživotno nositi žig ubice.

Izašao je iz zatvora 1981. godine. Nije poznato kako je živeo dalje i da li se možda i sada kreće ulicama Beograda. Ukoliko je živ, danas ima 70 godina.

(Kurir.rs/Kaldrma/Preneo: Đ. M.)

Bonus video: