Naša današnja panel-diskusija biće posvećena analizi jedne od najvećih opsesija u prebogatoj istoriji srpskih opsesija, opštenarodnoj opsednutosti Visokim Vučićem koje, zahvaljujući neizbežnim srpskim podelama, kao i srbskih holesterola i radikalizama, ima dve sorte: jedna opsesivno (nekritički) pozitivna i druga opsesivno (nekritički) negativna.
Apsolvirali smo još na prvoj sesiji Dana opsesije da opsesivnost bitno umanjuje sposobnost objektivnog i logičnog rasuđivanja, koje u našoj (jebo ja nas) sredini, koja tradicionalno razmišlja guzicom, ionako nikad nije bilo na nekoj naročitoj visini.
Još u osvit Visokog Carstvija moja je neznatnost uočila jednu zanimljivu stvar. Najglasniji i najnegativnije (nekritički) opsednuti visokim Vučićem na tzv. javnoj sceni bili su manje-više isti oni dilberi/ke koji su bilo žestoko negativno (i dibidus nekritički) opsednuti Zoranom Đinđićem.
Još je nešto na početku Visoke Ere moja neznatnost primetila: niko, naime, od pomenutih dilbera/ki negativno opsednutih Đinđićem i Vučićem nije bio negativno opsednut Tadićem i Koštunicom i njihovim ljotićevsko-memorandumskim politikama s „ljudskim likom“. Iz čega je moja neznatnost zaključila da im je u Carstviju Tadić-Koštuničinom sve bilo potaman.
Čim se Visoki Vučić uspentrao na vlast, euromahalski negativni opsesivci promptno su graknuli da Vučić „zarobljava državu“, „uništava institucije“ i šta ti ja znam šta sve ne. Ima, međutim, autora do čijeg mišljenja držim - inače veoma nesklonih Vučiću - koji misle drugačije. Jedan od takvih je Aleksandar Molnar, koji je u jednom tekstu napisao sledeće, citiram:
„Aleksandar Vučić je pravedna kazna za grehe počinjene u periodu 2000-2012, među kojima su oni najveći: zloupotreba države nadomeštanjem Ustava partijskim trange-frange dogovorima, zloupotreba Ustava nadomeštanjem podele vlasti i zaštite ljudskih prava kosovskom etikom i, naposletku, zloupotreba same kosovske etike zamenom stradanja na bojnom polju dremežom po beogradskim foteljama. Aleksandar Vučić nikada ne bi došao na vlast da razaranje države, koje je započeo Slobodan Milošević, nisu nastavili Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić, stvarajući onu institucionalnu močvaru u kojoj više nije bilo mesta za njih same.“
Otkuda Đinđić - koji je bio naumio da isuši pomenutu institucionalnu močvaru - u tom lošem društvu, stvar je za raspravu s Molnarom, ali to uopšte ne dovodi u pitanje tačnost njegovog uvida da su duumviri zaustavili tek započete reforme, razorili poslednje ostatke države i obesmislili institucije do mere da tu, kako reče Molnar, ni za njih nije više bilo mesta.
Tačnije: nije bilo mesta više ni za koga osim za Vučića, za koga je moja neznatnost već prvog meseca, prve godine Njegovog Carstvija, napisala da je stečajni upravnik.
Šta ono napred rekosmo: opsesije vodi u pogrešno rasuđivanje. U tom smislu, a po srpskom običaju, negativno opsednuti u Vučiću nisu videli kaznu, nego nepravdu. A šta je posle bilo, o tome se možete obavestiti na sutrašnjem svečanom zatvaranju Dana opsesije.
