Živan, Boško, Milovan, Berisavljević, Krunić, Šogorov. Foteljaši, kako ih je narod zvao. A u stvari komunistički rukovodioci decenijama unazad, sa funkcije na funkciju. Uvek u, kako su značajno naglašavali, Autonomnoj pokrajini Vojvodini. Ponosni autonomaši.
I narod ustao. Rekao dosta je bilo i smenio ih 5. oktobra 1988. godine. Srbija iz tri dela tokom prethodne četiri decenija Titove države bar delimično je na izmaku tih osamdesetih godina prošlog veka - postala cela. Zvalo se to antibirokratska revolucija.
I onda prođu još skoro četiri decenije. I opet promena - 2,2 miliona ljudi misli promena nabolje, 1,8 miliona ljudi misli promena na lošije.
A ko se najviše u tom Novom Sadu sada radovao? Raduje se Nenad Čanak, raduje se LSV, raduje se svaki vojvođanski autonomaš. Nema više Živka, Boška i Milovana. Ali ima pokliča „počinju razgovori o Vojvodini - ko neće da RAZGOVARA, mora posle da PREGOVARA“.
Neko će reći, pa neće to nova vlast da otvara, nije to centralno pitanje. Neće ih niko pitati, otvoriće oni koji su rekli „ko neće da RAZGOVARA, mora posle da PREGOVARA“. Neko će reći, pa dobro, ako bi Ilija i prihvatio da se to pokrene, tu je, recimo, Radomir da kaže ne.
I tu dolazimo do dve ključne stvari - prva: ko će u novoj vlasti odneti prevagu, ekipa potpuno okrenuta Zapadu (koja se čini da drži 90 odsto studentskog pokreta) ili neki drugi iz buduće vlasti (za sada prilično nevidljivi) koji bi pokušali da nastave dosadašnji put Srbije saradnjom i sa Istokom i sa Zapadom.
I druga, možda i najteža po novu vlast - neiskustvo.
Recimo da postoji najbolja nacionalna namera. Bar nekih iz nove vlasti. Delegacija nove vlasti u Srbiji došla u Brisel, srećni, nasmejani, ispunjene tri stavke za otvaranje klastera tog i tog, i raduju se sastanku sa evropskim birokratama.
Seli za sto, kad ono hladan tuš. Znate, kaže hrvatski predstavnik, „jeste, ispunili ste one tri stavke, ali eto pojavila se četvrta - veća ovlašćenja Vojvodini. Vojvodina Republika“.
Ljutito ustaje naš predstavnik: „Čekajte, pa juče smo pričali i nigde to niste pominjali!“
„Juče je juče, a danas je danas“, uz smešak odgovori slovenački predstavnik. „Uzmi ili ostavi“, dodaje letonski političar.
Pa jedan, drugi, peti, deseti sastanak koji se tako završava... Jedna, druga, peta, deseta tema... Jedan, drugi, peti, deseti uslov...
Nisu imali iskustvo. Nisu znali šta je međunarodna politika.
I vratismo se na 1988. godinu. SFRJ, samo sada u okviru EU i onih koji hoće u EU.
Biće uslovi, zamajavanja, obećanja, prevare. I onda će ovi novi shvatiti, pa nije to bio odnos (kako smo mislili) prema Miloševiću, Đinđiću, prema Koštunici, Tadiću, Vučiću, ili sada nama - to je odnos prema Srbiji.
Ali ovog puta će od njih, novih, zavisiti sve. Nema više kriv je Vučić. Sad ćete vi pokazati šta umete. Ili ne umete.
