Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA Grigorije je naseo na vekovnu zabludu lenjivaca da se stvari mogu menjati a da se ne dignu dupeta
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA Grigorije je naseo na vekovnu zabludu lenjivaca da se stvari mogu menjati a da se ne dignu dupeta

Lični stav

Crkva je spor mehanizam, ali je u slučaju Grigorijeve politizacije munjevito reagovala saopštenjem u kome „sve one koji te političke izjave pripisuju SPC ili na bilo koji način dovode u vezu sa njom“ obaveštava da se radi o isključivo ličnom stavu i angažavanju pojedinca, i to ne u svojstvu episkopa, nego isključivo u svojstvu građanina“.

U prevodu sa drvenoslovenskog na kolokvijalni srpski to znači da bi se Grigoriju - ukoliko se hitno ne prizove poznaniju kanonskog prava i prekaradaši - lako moglo dogoditi da u doglednoj budućnosti umesto kao episkop završi kao đakon ili čak kao građanin Durić.

Sad će se neki naivčina zapitati zašto SPC- ako već toliko drži do sopstvene razdvojenosti od države i politike - nije svojevremeno ogradila od sličnog Amfilohijevog političkog angažmana u Crnoj Gori?

Eh, zašto. 1. Zato što je Amfilohije politički delovao na (kako se u Beogradu ispod žita smatra privremeno) „okupiranoj“ teritoriji, na uzvišenom poslu tabanja puta za zaokružavanje „srpskog sveta“ i 2. Zato što Amfilohije, sve da se centrala i ogradila, ne bi davao ni pet sitnih para za tu ogradu, jer je - za razliku od Grigorija, koji je pod jurisdiskcijom Sinoda - Amfilohije imao jurisdikciju nad Sinodom.

Sinod SPC sada živi u uzornoj kohabitaciji sa ovdašnjim Đukanovićem, Vučićem, koji je je od svog tridesetogodišnjeg mandata potrošio svega osam i po godina. Ne pada mu na pamet da tu nešto menja. Naslov naše današnje kolumne, u kome - kako bog romske pesme zapoveda ne stoji „piravelo“ nego Pirandelo - uopšte nije slučajan. Situacija u koju se Grigorije doveo - siguran sam iz najboljih namera - i u koju se sve više zafarbava vrlo je slična situaciji šestorice nedovršenih Pirandelovih likova u potrazi za piscem koji bi ih „dopisao“ i od njih napravio pozorišne zvezde, s tim što u Grigorijevom slučaju, šeststo hiljada „pisaca“, zapravo inertnih lenjivaca (mnogo ih je, u stvari, više, brojku sam naveo radi „rime“ s Pirandelovim naslovom) traga za novim (treba li reći „neokaljanim“) licem koje će im povaditi vekovno trnje iz mindže i obezbediti „bolji život“ (nije slučajno što se tako zove još jedna domaća sapunska opera).

Grigorije je, dakle, naseo - a mogu pretpostaviti i ko mu je pomogao da nasedne - na vekovnu zabludu lenjivaca (svih boja) da se stvari mogu menjati nabolje, a da se pritom ne dignu dupeta, bez po muke, bez ozbiljnog rada na političkim programima i organizaciji, magičnim putem, površnom politizacijom popularnosti ove ili one ličnosti koja po pravilu s politikom nema ni veze ni pojma.

U tom smislu Grigorije je naslednik Saše Jankovića na tronu Svetog Sava Centra Beograda. Uopšte ne sumnjam da će Grigorije sa svojih 300 mladih žrtava, ukoliko ne odustane od avanture, na predsedničkim izborima osvojiti 16,36% glasova, kao i Janković, možda i koji glas više. Onda će, kao i Janković, završiti u ropotarnici istorije, a šeststo hiljada lica će nastaviti da traži pisca. Do konačne pobjede. 

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja