Administracija američkog predsednika Bila Klintona 21. novembra 1995. u gradiću Dejtonu stavila je tačku na krvavi rat u Bosni i Hercegovini (1992-1995). Dejtonski mirovni sporazum, odnosno Opšti okvirni sporazum za mir, potpisan je u Parizu nekoliko nedelja kasnije, 14. decembra. Sporazum su potpisali tadašnji predsedavajući Predsedništva BiH Alija Izetbegović, predsednik Srbije Slobodan Milošević i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman.
Sporazum u Dejtonu je zaustavio rat, ali se posle četvrt veka pokazalo da su političke i društvene prilike u BiH danas teže nego neposredno nakon potpisivanja sporazuma. Iz ugla običnih ljudi, skoro da ništa nije urađeno, etnički i politički sukobi i podele dublji su u odnosu na period posle završetka rata. Korupcija, nepotizam, glomazan administrativni aparat, nezaposlenost, odliv stanovništva i besperspektivnost samo su neke od karakteristika države BiH.
Niko nije tako slikovito opisao situaciju u Bosni kao bivši diplomata Zlatko Dizdarević kada je rekao da BiH od 2005. istinski ne postoji kao država i da na njenom prostoru deluju tri politička kartela, etnomafije koje planski proizvode međunacionalnu mržnju i animozitete kao instrumente preko kojih se najjednostavnije održavaju na vlasti. Zato je BiH neuspela, nefunkcionalna, promašena država koja je zajednički politički projekat tri bosanskohercegovačke etnomafije.
BiH je poslednjih meseci ponovo dospela u centar pažnje zahvaljujući sve snažnijim glasovima, pre svega iz SAD, da je neophodna hitna promena Ustava kako bi BiH mogla nesmetano da funkcioniše. Specijalni izaslanik SAD za zapadni Balkan Metju Palmer je povodom 25 godina od Dejtona rekao da su potrebne promene Ustava BiH, ali i izmene struktura vlasti u toj državi. Odlazeći visoki predstavnik u BiH Valentin Incko smatra da je Dejtonski sporazum doneo mir, ali da to nije kraj, jer je mir samo polazna tačka. Po njegovom mišljenju, Ustav kakav je i danas na snazi u BiH, omogućio je da se uradi mnogo, ali da je došlo vreme da se i on menja.
Proces promene Ustava BiH u ovom trenutku nije realna opcija. Međunarodna zajednica bi možda mogla određenim političkim pritiscima da ubedi ključne političke aktere u BiH da prihvate određene izmene koje bi ubrzale pristupanje BiH u EU i NATO. Najvažnije političke snage u BiH koje predstavljaju sva tri naroda nisu u stanju da postignu bazični konsenzus o ustrojstvu i načinu funkcionisanja države. Sa trojicom nesposobnih, potrošenih, iskompromitovanih lidera, BiH nema nikakvu evropsku perspektivu i to je više nego jasno.
Ako SAD pronađu svoj interes u menjanju Ustava BiH i procene da celokupna situacija u regionu treba da bude drugačija kroz formu uspostavljanja BiH kao pravno uređene, bezbedne, ekonomski održive i politički stabilne zemlje - one će to i ostvariti. Od Evropske unije ne treba očekivati ništa jer je ona već više od decenije suočena sa mnogobrojnim sopstvenim nerešivim problemima.
NE PROPUSTITE
