Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Priče o političarima
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Priče o političarima

Lični stav

Danas započinje novi mini-serijal, filosofska smatranja o mojim političkim simpatijama i antipatijama. Ne znam kako vi, ali kad je moja neznatnost u pitanju, stvar stoji ovako: politički animozitet uopšte ne znači i ličnu antipatiju prema političaru čija mi je politika teška muka duhu. Možete, recimo, zamisliti šta mislim o politici - ako se to politikom uopšte može nazvati - ex vojvode Šešelja, ali Šešelj mi je - naravno, kad ne mlatara pištoljem i ne pravi sranja - simpatičan kao pojava.

Evo zašto. Ponajpre zato što je kao pojava vrlo lep „na oko“ (smeh vrabaca iz offa), potom zato što nije folirant. Šešelj uopšte ne krije šta smera, kakve su mu namere, šta sanja, šta mu se događa, sve ti je tu, što bi rekli Zemunci, „jedan na jedan“. Nezavisno od svoje sumanute politike - od koje su zbrisali i njegovi najbliži saradnici - Šešelj ima još kvaliteta neophodnih svakom ko namerava da se bavi politikom na nivou višem od mesne zajednice.

Šešelj, pre svega, ima muda, radnu energiju, i (vrlo važno) spremnost da - kad zatreba, a nekoliko mu je puta zatrebalo - zbog svoje politike i nagrabusi. Zaboravih i najdeficitarniju veštinu na ovdašnjoj političkoj sceni - izvanredne organizacione sposobnosti. Šipak bi Vučić danas suvereno vladao Srbijom da nije prošao Šešeljev pruski dril.

Ne treba zaboraviti ni političku mudrost zahvaljujući kojoj nakon povratka iz haškog ropstva nije ponovo turio šubaru na glavu, vratio se na početak Knez Mihailove i stao da bogoradi i podiže ustanke. Da, da, velika je mudrost shvatiti kad ti u čaršiji - koja te je stvorila - istekne upotrebna vrednost. Jedan od budućih junaka mini-serijala, Tadić, u toj stvari bi mogao štošta naučiti od Voje. Ali neće. Još se nešto kao kurobeca. Za razliku od Šešelja, koji provodi mirne penzionerske dane i ponekad svrati u „Ćirilicu“ da iz dokolice napuši Marića. Svraća on i na druge televizore, ali ima računa, ako razumete šta hoću da kažem.

Sa druge strane, Jeremić, Vuk, a. k. a. Guzijan, svestrano mi je antipatičan, i kao (para)politička ličnost i kao pojava. Evo i zašto. Zato što ima sve Šešeljeve političke i karakterne mane, a nema nijedan Šešeljev kvalitet, da i ne pominjem da nema ni trećinu Šešeljevog stomaka i da ni izdaleka nije lep kao Šešelj. Idemo dalje.

Sve ono što je Šešelj devedesetih povremeno govorio na ulicama kroz mikrofon, Guzijan svakodnevno govori preko Tvitera. Videh onomad u jednom tekstu u Kuriru spisak Guzijanovih revanšističkih pretnji upućenih N. N. oponentima, pa se zapitah u kakvu se to „demokratsku opoziciju“ računaju Guzi i njegova stranka i po čemu se to oksfordski đak razlikuje od sarajevskog.

Šešelj jeste tvorevina čaršije, ali je, nakon što je stvoren, delovao (relativno) samostalno i čak je u jednom momentu najurio svog glavnog tvorca, Ćosića, sa pozicije predsednika SRJ, na čemu sam mu od srca čestitao preko novina. Guzijan je pak tvorevina čaršijine tvorevine, Tadića, koja je uvek hodala putevima (ili pre bespućima) koje su drugi prokrčili. Prekardaših. Nova epizoda u sutrašnjem broju.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja