Osnovna prednost političkog sistema liberalne demokratije nad autoritarnim, konzervativnim, patrijarhalnim i hibridnim režimima je u tome što drastično sužava manevarski prostor nitkovima i nitkovlucima (svih boja) koji, kao što znamo, rado traže (i lako) nalaze pribežište u marksizmu, lenjinizmu, patriotizmu itd., a istovremeno sve napred pomenuto štite od nitkovskih manipulacija.
Da bismo to pokazali, nema potrebe da idemo u Englesku ili neku drugu zemlju sa dugom liberalno demokratskom tradicijom. Hajdemo, recimo, do Kipra, koji je nezavisnost stekao mnogo kasnije od Srbije, a koji ima sličan problem kao i Srbija - nasilno otcepljenje jedne trećine teritorije.
Kao i Srbija, i Kipar je „robovao“ pod Osmanlijama, kao u Srbiji SPC - ovo je vrlo važno - Kiparska pravoslavna crkva je na Kipru vrlo bitan politički faktor (rekao bih i bitniji), kao i u Srbiji, na Kipru postoje stranke u rasponu od nacionalističke desnice do rigidne Komunističke partije, a opet, ako bi neki kiparski političar rekao za nekog političkog protivnika da je „izdajnik“ i da „radi u interesu Turske“, taj bi istog trenutka završio karijeru, a na njega bi gledali kao što su Englezi gledali ser Osvalda Mozlija - kao na smrdljiv sir.
Idemo dalje. Ako bi neki kiparski novinar postavio pitanje „zašto gradite jarbol visok 700 metara za kiparsku zastavu površine fudbalskog terena po ceni od 800 miliona dolara“, pa ako bi mu od strane investitora jarbola bilo odgovoreno „šta ti imaš protiv kiparske zastave“, cela kiparska javnost bi stala na stranu novinara, a nadležne službe bi investitora privele na informativni razgovor da objasni da li je potreban, čemu će služiti toliki jarbol i zašto će toliko da košta.
Površno je objašnjenje da su prilike na Kipru takve zato što je Kipar „robovao“ i pod britanskim jarmom. Prekratko su se Britanci tamo zadržali da bi ostavili uticaj veći od imena bivše kiparske valute (funta) i vožnje levom stranom puta. Mnogo je održivije objašnjenje da su kiparske elite dokonale da će, ukoliko se okanu liberalne demokratije, ustuknu pred nacionalistima - a i tamo ih ima tušta i tma - i ako se prepuste resantimanima i naricanjima, vrlo loše završiti.
Kiparska liberalna demokratija se pokazala kao dobitna kombinacija. Ponajpre u ekonomskom pogledu. Potom i glede ponovnog ujedinjenja ostrva. Na referendumu održanom (čini mi se 2004), pod supervizijom međunarodne zajednice, tursko stanovništvo „lažne države“ Severni Kipar je glasalo ZA ponovno ujedinjenje, zato što su shvatili da će živeti bolje u prosperitetnom Kipru, nego u nepriznatoj državici.
Viđi sad vraga. PROTIV je glasalo grčko stanovništvo na južnom delu ostrva. Zašto? Eh, zašto. U predlogu rešenja za reujedinjenje nije baš sve bilo onako kako su zamislili. Da se razumemo - to rešenje nije bilo Koštuničin vlažni san „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Daleko od toga. Podrazumevalo je neku vrstu ne baš labave federacije. Grcima je to bilo malo. Hoće više. I na kraju će više i dobiti. Zato što više imaju i više znaju.
NE PROPUSTITE
