Dobra vest je da je prekjučerašnji protest na Cetinju prošao bez žrtava u ljudstvu i materijalu, a cela zavrzlama je bila još jedan od bezbroj povoda da po ko zna koji put dođem u napast i umislim da sam krenuo vidovitim stopama Mitra Tarabića. Tačno sam, „u fasu“, znao kako će - u slučaju da ne padne krv - stvar proteći.
Da je kojim slučajem pala krv - a nije bilo nikakvih garancija da pasti neće - mediji srbski bi se momentalno pretvorili u eksplozivne naprave. Nemam predstavu da li imate makar približnu predstavu koliko je dilbera sa obeju strana srpsko-crnogorske barikade (i granice) priželjkivalo da neko nekoga ubode ili upuca. Onima koji će reći „ma ajde, niko to nije želeo“ skrenuću pažnju na stepen krvoločnosti kojim se - na vest da mu se stanje pogoršalo - pre neki dan Laneta Gutović proglasilo mrtvim za života.
Poučeni, međutim, višedecenijskim (gorkim) iskustvom brkanja vidovitosti i predvidivosti, nisam se vaveo vo vidovnjačko iskušenije. Bilo je dibidus predvidivo - nimalo vidovito - da će beogradski mejnstrim mediji, kako oni koje je Tviter stigmatizovao kao „bliske vlasti“, tako i oni opozicioni, prećutati cetinjski skup. Televizore ne gledam, pa ne znam kako je stvar stajala tamo.
Koliko sam video, do 16h PM bila se oglasila samo moja omiljena žutara Blic, ali nekako u pola glasa, kao na dupe, kao uzgred, negde na trećem mestu, ne propuštajući da SNiS-u priopći - ne doduše eksplicitno, nego u takozvanom podtekstu - da se na Cetinju „pljuvalo po svemu što je srpsko“.
Senzacionalistički filosofski časopis - koji ima i sportsku rubriku - NSPM, ponovo se, kao u slučaju trijumfalnog ulaska talibana u Kabul - umal, grešna mi duša, ne napravih Frojdovsku grešku, pa napisah Beograd - oglasio sa izvesnim zakašnjenjem. Takođe posredno, ne pominjući da je nekakvog protesta uopšte bilo. U stvari, samo je preneo Joanikijevu srceparatelnu jeremijadu kako se, eto, deo Crnogoraca odrekao njega, ali se on, Joanikije - iako smatra da ne postoje - njih neće odreći.
Tek negde oko 19h PM, nakon što su sačekale mišljenje Najvišeg Mesta, žutare serbske su krenule stopama NSPM i objavile Joanikijevu jeremijadu - neke bez ikakve natruhe kojim je povodom data - i u etar odslale poruku da se, eto, oni odriču nas (jebo ja nas), a ne njih (jebo ja i njih).
Slede pravne pouke i lekovi. Ma ko šta mislio o tridesetogodišnjem carstviju Mila Đukanovića, nesporno je da je tokom tog perioda institucionalnost u CG uhvatila korena, ne nešto naročito dubokog, ali dovoljno snažnog da ga oni koji bi da se vrate korenima nisu u stanju raspićkati, ali i dovoljno otpornog na hajdučko-revolucionarne pokušaje onih koji su se, saglasno Bećkoviću, korena odrekli, da policajce nahuškaju da se pridruže protestantima. I to bi bilo to. I više se ne može ni očekivati. Smisao države i institucija i jeste da postavi kordon između dva (ili više) čopora mački s jebališta.
NE PROPUSTITE
