Od vremena mog detinjstva, pa sve do srednjih godina, po brdima oko kasaba naše zemlje ponosne mogle su se videti gigantske parole - „Tito, naš ponos“. Kakva su vremena - i kakva tek idu - možda bi nam se moglo dogoditi da se, kad je već sve postavljeno naopako, i to postavi naglavačke, pa da u godinama koje dolaze nova parola bude - „Ponoš, naš Tito“.
Pretpostavljam da ste dokonali da će tema naše današnje kolumne biti za sada nezvanična prezidencijalna kandidatura umirovljenog generala Zdravka Ponoša, potpredsednika Guzijanove Narodne stranke. Neki bi cinik mogao reći da je nelogično da neko ko nije ni predsednik stranke „puca“ na poziciju predsednika republike, neki bi pak naivčina mogao pomisliti da je Guzijan pribegao Đinđićevoj strategiji i kandidovao opštenarodno prihvatljiviju ličnost, dočim bi neki teoretičar zavere zacelo rekao da je u stvari Ponoš predsednik Guzijanove stranke, a da se Guzijan samo guzi po javnosti. Da se Vlasi ne bi dosetili, kužite, stari moji.
Stvar sa teorijama zavere stoji slično kao sa paranojom: to što je neko paranoičan i što je teoretičar zavere sublesast uopšte ne znači da paranoik i teoretičar ponekad nisu u pravu. O uticaju tzv. vojnih struktura na srpsku prezidencijalnost mnogo više bi vam mogao reći JexS Tadić, ali sva je prilika da će to reći kao Šatobrijan u (zasad nenapisanim) memoarima s onu stranu groba.
Možda se pitate šta ja mislim o Ponošu, kao čoveku i kandidatu. Ne poznajem čoveka, ali generalno uglavnom sve dobro. Bio je prvi srpski general koji je bio uredno vojnički podšišan, koji nije imao stomak do zuba i koji je ličio na generala moderne vojske, a ne na livrejisanog vratara drugorazrednog hotela u Njujorku.
I kad se politički aktivirao, Ponoš je zadržao nešto od vojničkog držanja i odmerenosti, mada daleko od drugog jednog politizovanog đenerala Perišića, koji je i u kafanu ulazio strojevim korakom. Ali da ne mrsomudim: Ponoš mi „na neviđeno“ izgleda kao pristojan čovek koji zna šta hoće (i šta može) i to je bio razlog zbog koga sam se pitao (i još se uvek pitam) koji qwrz traži sa Guzijanom i čemu se nada, ako prihvati kandidaturu.
S jedne strane, Ponoševo isturanje za opozicionog kandidata ima logike. Generalova biografija (i čin) ne ostavljaju tabloidima mnogo manevarskog prostora za „blaćenje“ i objavljivanje kompromitujućih fotografija, npr. one poslovične, na kojoj guzi kozu na Slaviji, mada ni tabloide ne treba potceniti.
S druge strane - šta će biti ako general pobedi na izborima? Da sam na Visokom Mestu, ja bih mu čino pobedio, ali ja imam smisla za humor, a Visoko Mesto nema. A baš šteta. Bilo bi zanimljivo gledati kako se Ponoš okovan ustavnim ograničenjima useljava u Prezidencijalni Konak, iz koga je Visoko Mesto odnelo svu moć na neko drugo mesto, bilo koje, ne mora premijersko. Da sam ja Visoko Mesto, zadovoljio bih se i položajem predsednika mesne zajednice Braća Jerković, odakle bih nastavio po starom.
NE PROPUSTITE
