Uoči Badnjeg dana izbi afera koja je kao na dlanu pokazala kako funkcioniše saborni srpski amok i kako se psihička zaraza i cunami neosvešćenih emocija nekontrolisano šire.
Na isti način na koji su se - doduše s neuporedivo tragičnijim posledicama - dogodili 27. mart, „događanje naroda“, poslednja ratna pomama i kako će se, čim se „tamo gde treba“ stekne „politička volja“, dogoditi sledeće srljanje u propast, posle koga će Nj. s. Porofirije imati novog materijala za jadikovke nad „mnogostradalnim narodom“.
Vispreniji među vama verovatno su već dokonali da je tema naše današnje kolumne nepuštanje Novaka Ðokovića u Australiju, gde je trebalo da igra na grend slemu i histerija koja se raširila po Srbiji kao kuga, da baš ne kažem korona, da ne slutim na zlo.
Na stranu histerične, patetične i zaumne reakcije bulumente pjevača, glumaca, zabavljača i sirotinje raje, loša stvar po srpsku istoriju i život je to što su srpske političke elite (svih boja, da ne bude zabune) pokazale da pojma nemaju kako svet (još uvek) funkcioniše i da žive u zabludi da fleksibilna pravila burazerskog pluralizma važe i u ostatku sveta, što (još uvek) nije slučaj.
Da mi pređemo na stvar. Ðoković, koliko se zna, nije pripušten u Australiju: 1. zato što nije vakcinisan - što bi po tamošnjim zakonima morao biti; 2. zato što je njegov „tim“ nešto zabrljao sa papirologijom; i 3 zato što njegova medicinska dokumentacija o izuzeću od vakcinacije nije izgledala uverljivo tamošnjim imigracionim vlastima.
Svaki dan se takve neprijatnosti događaju po belosvetskim aerodromima - mojoj se, recimo, neznatnosti dogodilo dvaput u životu - ali se u Srbiji smatra da tako nešto ne bi smelo dogoditi „našem“ Novaku Ðokoviću.
Momentalno su u opticaj puštene zaumne vesti o stravičnoj torturi kojoj je Novak izložen, o nehumanim uslovima u hotelu u kom je smešten, o nameri da se preko Novaka - kao srca Srbije - ponize cela Srbija i svi Srbi, a ulje na vatru je dolio Novakov otac, koji je obznanio da je Novak „Spartak koji se u australijskom sužanjstvu bori za slobodu i pravdu svih obespravljenih koji grcaju u ropstvu australijskog imeprijalizma i hegemonizma“.
Stvari, u stvari, stoje ovako: Australija je jedna od zemalja - kojih je sve manje - u kojima je tenis odvojen od države. Hoću da kažem da ukoliko australijska teniska federacija nekom odobri da igra na turniru, to australijsku državu ne obavezuje da pozvanog pusti u zemlju, naravno, ukoliko pronađe zakonski osnov za nepuštanje.
Da nije bilo sumanutih reakcija, napušavanja australijskih vlasti, pisanja protestnih nota, cimanja australijskog ambasadora i tumaranja u gluvo doba srpskog mu kaunterparta po Kamberi, Novak bi - nakon malčice tvrđenja pazara radi umirivanja australijske javnosti, koja devetnaest meseci čami u lokdaunau - najverovatnije dobio vizu i još jednom pokorio svet. Ovako će proći kao što svi uvek prođemo posle amoka.
NE PROPUSTITE
