Veče poodmaklo. Dakle, noć. Jedino svetlo - logorska vatra negde u Beogradu. Košutnjak li je, Makiš li je? Pre će biti Vračar...
Pored vatre, u mraku, sedi Ðilas. Njemu uz koleno Ponoš, a s druge strane nastavnica rumunskog, engleskog i latinskog Marinika Tepić. Potencijal: može da bude premijer i ministarka spoljnih poslova i ambasador istovremeno, ili da radi na recepciji. Zatim, nekoliko mesta prazno, tzv. sanitarni odmak, pa Vuk Jeremić. Sam, sinji kukavac. Ni naroda ni stranke... ako se Aleksić ne računa. A ne računa se.
Vatra pucketa, s vremena na vreme iz šume dokaska Pavle Grbović sa naramkom drva i spusti ga pred Ðilasove noge, pa se vrati u šumu trkom, sve se petama udara u dupe.
S druge strane vatre četa mala, ali odabrana: Skupština slobodne Srbije... Biljana Stojković, Dragoljub Bakić, Vladetin ispisnik - zajedno piškili u pesak i igrali se malim dinosaurusima, Čeda Čvorak Čupić (samo ga je Ðinđić zvao Vrabac), Boža Prelević, treći koministar, treći metak i... I samo to. Vladeta nije došao, boji se da ne zakači osteoporozu.
- A gde vam je Srđan Škoro? - pita Marinika na čistom engleskom sa latinskim akcentom.
- U kampanji - cvrkuće Čeda.
- Kakvoj kampanji? - pita Aleksić Jeremića. Upola glasa, da ne ispadne glup u društvu.
Vatra gori, vreme teče. Neumitno.
- Eh, što ono nije pita!
To Ðilas vizionarski podigao pogled u nebo, pa mu pun mesec privukao pažnju.
- Eh, da je tuga snijeg... - sitno kaluđerski zapeva Ponoš.
- Nije to ta pesma! - brecne se na njega Ðilas.
Ponoš se ujede za jezik. Gazdina se ne poriče.
Sad i Jeremić diže pogled. I on ima viziju:
- Bolje burek. Al’ bismo se najeli...
Aleksić čas gleda u vatru, čas iza sebe: Gde je pita?
Bakiću pošla voda na usta, samo guta, žvaće uprazno. Razrađuje protezu.
- Ja bih sam mogao da pojedem šezdeset osam odsto... - Ðilas će inženjerski precizno.
- Ih, sad... - mrmlja Vuk Jeremić u sebi. Nije mu pravo, nisu ni njegova usta rutava, ali ne bi da ljuti Ðilasa.
- I Mariniki sleduju tri parčeta - Ðilas komada pitu.
- Ih, ih... - Vuk će. U sebi.
- Sedamdeset dva - predomislio se Ðilas. Malo mu.
Vuk poskoči od muke.
- Komarci. Ko rode! Pojedoše me... - pravda se pod strogim Ðilasovim pogledom.
U očima okupljenih oko vatre odsjaj plamena i pun mesec, ko tepsija. Povetarac taman kakav treba, da tera dim, zrikavci, idila...
Ali šta to pišti već neko vreme?
Pišti jako, sve jače, neki pritisak, neka para, nešto će da pukne...
I puca! Biljana Stojković skače preko vatre kao Hajduk Stanko i hvata Ðilasa za grlo:
- Alavko, dabogda ti preselo! Celu pitu ćeš sam da pojedeš, mamu ti...
Stegla mu Adamovu jabučicu i ne pušta:
- Tebi cela tepsija pite, a cvetu inteligencije šupalj nos do očiju, a?
Boža Prelević se uspravio u moralnu vertikalu i baca senku, a Jeremić se osmelio, pa klima glavom.
Zakovitlalo se, sevaju pesnice, padaju psovke, sve pršti. Sad čuješ kako puca cevanica, sad ko je kome šta obećao... Marinika kao lavica, psuje na sva tri jezika, Ðilas kao Tajson, ujeda za uši i udara ispod pojasa. Ponoš se izmakao, on je uvek izbegavao nasilje.
U to Grbović dotrči iz šume. Klot, bez drva, ali izbezumljen.
- Vu... Vu... - muca.
- Je l’ vuk? - pitaju svi, osim Aleksića, koji u školi nije čitao „Crvenkapu“.
- Vučić!
Sve stane. Plamen se ugasi, oblaci zaklone mesec.
- E, jebiga - uzdahnu kao antički hor.
I zaključe glasom koji je obojila tragika naknadne spoznaje:
- Znači, nema pite večeras...
NE PROPUSTITE
