Sve do jeseni 1991. godine Siniša Glavašević (1960-1991) bio je prosečan građanin Vukovara koji je živeo svakodnevnim životom jednog Vukovarca. Posle završetka fakulteta radio je u školama u Lovasu i Borovu naselju, pisao je prozu, a potom je radio kao novinar na Hrvatskom radio Vukovaru, gde se prvo zaposlio kao spiker. Kada se zaposlio na radiju, nije ni pomišljao da će biti ratni izveštač i da će njegovo ime postati simbol ratnog novinarstva u Hrvatskoj. Zasigurno nije pomišljao ni na mogućnost da će biti ranjen, kao i da će samo zato što je radio kao novinar biti ubijen na Ovčari u novembru 1991. godine.
Na dan svog 31. rođendana, 4. novembra, bio je ranjen krhotinama granate, na putu ka bolnici gde je krenuo s namerom da prikupi podatke za dnevni izveštaj o ubijenima i ranjenima. Ipak, nastavio je i dalje da radi, a svoj poslednji izveštaj za Hrvatski radio Vukovar poslao je medijima iz vukovarske bolnice 18. novembra 1991. godine u večernjem satima. Tog dana se poslednji put čuo i sa suprugom, kada joj je rekao da su pregovori u toku i još jednom ponovio kako će biti sve u redu. Poručio je supruzi i da čuva njihovog sina, da ga vidi kako raste, postaje novinar i brusač dijamanata. Iz kruga vukovarske bolnice odveden je 19. novembra i od tada mu se izgubio svaki trag. Kasnije je utvrđeno da je ubijen i pokopan u masovnoj grobnici na Ovčari 20. novembra, a njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su i identifikovani u februaru 1997. godine.
Čuveni hrvatski novinar Mladen Kušec u svom dnevniku je 11. novembra 1991. godine zapisao sledeće: „Siniša Glavašević, čovjek uvijek uzbuđenog novinarskog glasa kojega sam već odavno povezao s glasom slobodnog i nepokorenog Vukovara, sinoć me je, u telefonskom razgovoru, tko zna po koji put, ponovno iznenadio. Uz nezaobilazni molbu da kao novinar i književnik učinim sve što mogu za Vukovarce i Vukovar, očito predosjećajući strahote koje su iz sata u sat sve više prijetile i ljudima i gradu, zamolio me da učinim nešto i za njega osobno : ‘Mladene, u razrušenom Vukovaru nešto sam, uz novinska izvješća, napisao i za svoju dušu i za dušu Vukovara. Ako uspijem, poslat ću vam faxom svoju dječicu pa vas molim da, kada to pročitate, kažete što je to i treba li to još kome osim meni i mome gradu.’“
I dan kasnije, 12. novembra počele su da stižu priče Siniše Glavaševića poslate iz podruma bolnice iz koje će Sinišu, kao i mnoge druge, odvesti u smrt. Samo tri dana nakon toga u programima Hrvatskog radija mogla se svako veče čuti po jedna Sinišina priča. Poslednja je poslata samo dan pre ovog strašnog zločina. I nisu to priče o neprijatelju, o mržnji prema drugome i drugačijem, nisu to priče koje bi ikoga podstakle na rat, mržnju i sukob. Naprotiv. To su priče o ljudima, o prijateljstvu, o roditeljima i deci, o igrama i snovima, o ljubavi, o strahotama koje rat sa sobom nosi, o ljudskosti, o jednom gradu koji je nestao zbog nacionalizma, rata, šovinizma i mržnje.
Sinišin sin Bojan je, s ponosom mogu to da kažem, moj prijatelj. Jedan je od osnivača Regionalne akademije za razvoj demokratije i među najvećim je borcima protiv mržnje, nacionalizma i šovinizma u Hrvatskoj. Umesto osvete, izabrao je da se bori za onakvu budućnost kakvu je njegov otac sanjao. Onakvu kakvu zaslužujemo i mi i naša deca.
NE PROPUSTITE
