Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Dubina uverenja
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Dubina uverenja

Lični stav

Ako se pukim slučajem dogodi da izneverimo zavet dat drugu Titu - „druže Tito, mi ti se kunemo da sa našeg puta ne skrenemo“ - pa uprkos tradiciji i našim najdubljim uverenjima, „skrenemo“ u pravcu EU, na to će nas naterati samo sila prilika i teška nužda, najverovatnije velika. Da, da, mislim na neko sranje.

Nisam zakletvu Titu pomenuo bez neke; tesno je povezana sa temom naše današnje kolumne - „tradicijom“ i bezdanom dubinom naših „uverenja“. Napred citirani zavet su svečano, radno i na sav glas godinama davali svi potonji zakleti antititoisti i Srbi „sa dna kace“, počev od velikog meštra svih hulja, Ćosića, plejade sitnijih političkih riba-pljuckavica, zaključno sa akademicima SANU i najuglednijim srbskim piscima i pjesnicima. (Čast retkim izuzecima.)

E sad, da Tito nije pio, pušio, jeo crveno meso i da nije voleo sve što vole mladi, pa poživeo do današnjeg dana - na čemu su davači zaveta udarnički radili ubeđujući ga da je besmrtan - svi napred pomenuti, uključujući Đida, Dilda, Guzojana i Boškića Obradovića, koji su nerođenošću ili maloletnošću bili sprečeni da daju zavet - i dan bi danas zapjevali „druže Tito, mi ti se kunemo“.

Stvar ovako stoji: srpske elite (gore od rulje) svoje trogatelne zavete i zakletve polažu onako kako muve polažu jaja: okupe se oko govneta neke ideologije, svejedno koje, i polože zavet. Kad se govno, po prirodi stvari, raspadne, pronađu sledeće govno - bar govana ima na svakom koraku - i iznova polože zavet. Za takve je „naš narod“ - pre nego što je postao njihov narod - imao sjajnu reč - „položare“, koja je u etimološkoj vezi sa jednom drugom rečju - „položaj“. Čudo je etimologija. Ako hoćeš da imaš „položaj“, moraš da budeš „položara“.

Dobro de, politika je sinonim za prevrtljivost, svuda je manje-više tako, pogledajmo zato kako u Srbiji stoji stvar sa identitetskim „svetinjama“, npr. pravoslavljem. Ugledah jutros na Rotopalankinom sajtu naslov „Englezi napuštaju hrišćanstvo i okreću se šamanizmu“, pročitah tekst i obavestih se „da se jedva 46, 2 odsto građana Engleske i Velsa izjašnjava kao hrišćani“, što je jad i beda u odnosu na 96% Srba koji se izjašnjavaju kao pravoslavci. Što je porast vernika od najmanje 100% odsto u odnosu na, recimo, 1982, kada hrišćana nije bilo ni za lek.

Već čujem glasove položara, čuvare tradicije koji ćućore: „Komunisti nam nisu dali, progonili se našu crkvu i našu tradiciju“, što je dvostruka laž. Osim za članove i simpatizere SK (96% tadašnje populacije, rezultati svih izbora) praktikovanje hrišćanske vere je bilo slobodno.

A gde je druga laž. Evo je. Da u Srbiji pripadnost SPC nije podrazumevana, zagarantovana (i besplatna) samom činjenicom da si Srbin, da, nadalje, članstvo u crkvi podrazumeva plaćanje takozvane crkvene takse, da ne kažem baš članarine, što je u svetu praksa, da godišnja članarine ne premaša, da kažemo, 100 evra, procenat pravoslavnih Srba bi se za 24 sata vratio na podešavanja iz 1982. Prekardaših. Ako skrenemo sa puta, pa uđemo u EU, tamo ćemo se naći greškom.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track