Tema naše današnje kolumne trebalo je da bude nešto drugo, ali kad se juče obavestih da su objavljeni zvanični rezultati popisa prema kojima „nas je“ za oko 500.000 manje, reših da preduhitrim Ljilju Smajlovićku i da se prvi uzibretim.
Već decenijama slušam žalopojke tipa „klali su nas“ i „sve nas je manje“. Nikad mi nije promicalo da najglasnije nariču i oni koji nisu zaklani, nego na klanjima prave karijere, i oni koji su na broju. Nas koji smo poslušali Šantića i ostali ovdje nije „manje“ nego nas je onoliko koliko nas je i koliko nas može biti. Ti što nisu ovde, uglavnom su na broju, samo nisu ovde.
Ako prihvatimo da rezultati popisa nisu „trimovani“ - a ima skeptika koji govore da verovatno jesu i da nas je još manje - „oko“ pola miliona duša manjka u toku samo deset godina, dovoljan je razlog za red alert.
Depopulacija, u stvari, više govori o nama koji smo ostali nego o onima koji su prerano pomrli ili otišli u beli svet. Kad se govori o depopulacionom deficitu, obično se kaže - to je ceo jedan Niš, Kragujevac ili Novi Sad. Ja ću radije pribeći aktuelnijem poređenju, pa ću napisati da je to više od ukupnog broja ruskih i ukrajinskih vojnika na frontovima u jednom pomalo svetskom ratu. Sila Božija, što reko naš narod.
Očigledno je, da tako kažem, da mi koji smo ostali i oni koji su otišli nešto nismo dobro radili. Negde smo morali debelo zabrljati da bi nas bilo toliko manje. Prosto ko pasulj: ako nam Hrvati otimaju jezik, Zapad Kosovo, ko nam to kidnapuje ljude.
Moja neznatnost je još davnih dana iznela tezu - koja je momentalno bačena u tešku sprdnju - da je osnovni uzrok depopulacije Srbije pretvaranje Beograda u Veliku Srbiji. Znamo da su se svi oni koji su po svojim vukojebinama izgarali za Velikom Srbijom preselili u Beograd. To nije problem. Problem je što izvan Beograda nema života, što je Beograd pojeo Srbiju, a pritom zadržao centralističku kontrolu nad varošima i varošicama serbskim po unutrašnjosti.
Idem ponekad književnim poslovima po takozvanoj unutrašnjosti i ponekad vidim da su venecijaneri u domovima kulture i bibliotekama isti oni koje sam prvi put video 1983. Napominjem da je osnovni uzrok Francuske revolucije bio to što je Pariz uradio isto što i Beograd - usisao i opustošio provinciju / a isto bi se verovatno dogodilo i Kini ukoliko bi Peking narastao do 450.000.000 stanovnika.
Jedino rešenje - ako već nije kasno za bilo kakvo rešenje - jeste resetovanje političkog sistema i regionalizacija Srbije. (Grohotan smeh vrabaca iz offa). Administrativne mere, npr. zabrana priliva stanovništva u Beograd, ništa ne rešavaju. A i protivustavna su. Lokalne, recimo, samouprave daju odlične rezultate.
Visoka mesta (svih boja) se, manje ako mi je nešto promaklo, nisu oglašavala glede populacionog manjka, ali se zato oglasio Boškić Obradović, koji uvek ima rešenje u rukavu. Potreban nam je, glagolji Boško, „novi sistem vrednosti“ (100% njegov lični), podrška braku i porodicama sa više dece i - nadasve - da sledećih deset godina nema Pinka i gej parada „sve dok nas ne bude 500.000 više nego danas.“ Što će reći napredak u 2012.
NE PROPUSTITE
