Priča 1. Pričao sam vam već, čini mi se, o onom prozorljivom kaluđeru-svetogorcu s početka XIX veka, koji je grčke ustanike za oslobođenje od turskog ropstva savetovao da se pritaje, da ne traće snage, da čekaju da se Otomansko carstvije raspadne samo od sebe, pa onda u miru počnu graditi svoje državice.
Dižući ustanke - govorio je svetogorac ustanicima - samo produžavate period poluraspada Otomanskog carstva. Zar ne vidite, ukazivao je, da se osmanlije kolju između sebe, da nema dana da janičari ne udave nekog sultana, da ge ne zamene novim, spremnim da izdašnije otvori kesu, da bi posle nekog vremena i njega zadavili i izvikali sledećeg, još velikodušnijeg (and countning).
Ako se i vi - hrišćanski buntovnici - umešate u otomanski metež, zauvek ćete ostati u stanju meteža, buna i ustanaka, govorio je prozorljivi svetogorac, koji je najverovatnije završio kao hajdučki ćevap.
Priča 2. Dok sam bio bašelčija na Kipru, na nekom panelu u Severnoj Nikoziji upoznao sam interesantnog istoričara iz Ankare, s kojim sam se posle panela zadržao u dužem, srdačnom i prijateljskom razgovoru uz tzv. yeni raki. Razgovoru, kako to biva, nikada kraja, ali kad se kraj približio, upitao sam istoričara: „Recite, ima li u Turskoj resantimana za Otomanskom imperijom, ima li (makar ilegalnih) pokreta za restauracijom?“, na šta mi je istoričar rekao: „Ma jok“. Verovatno se može naći poneki zanesenjak u stambolskim birtijama koji ispreda priče o danima minule slave, ali niko ozbiljan u Turskoj i ne pomišlja na Imperiju, kamoli na njenu restauraciju.
Nije to bilo sve što mi je istoričar rekao - Da se vi, Bugari i Grci - takođe je rekao - niste oslobodili, na čemu vam hvala, mi bi, Turci, načisto propali. Moje kolege, vaši istoričari, vama verovatno govore da su vaši preci grcali pod turskim jarmom, ali to je u suprotnosti s činjeničnošću. U stvarnosti, pod otomanskim jarmom smo grcali mi, Turci. Mi smo bili potlačena nacionalna manjina, sva politička, ekonomska (cinik bi rekao i polna) moć bila je u rukama Jermena, Jevreja, Grka, Srba - i viđi vraga - Hrvata.
Imperija se nije mogla modernizovati, za razliku od etnički čiste Turske Republike, koja se uspešno modernziovala i našla svoje mesto i u islamskom i u zapadnom svetu.
Naravno, nisam se mogao uzdržati - na dupe bih progovorio da nisam na usta - da istoričaru ne spočitnem ozloglašenu etničku čistotu Turske i problem Kurda. „Jeste to nezgodno“, rekao je istoričar, ali znate kako je, razumećete da si Republika Turska ne može priuštiti još jedne Bugare, Srbe i Grke. Represije nad Kurdima ima, ali samo nad bundžijama. Ostali Kurdi su Turci čisto formalno i odlično su integrisani u tursko društvo. Evo, recimo, rahmetli premijer Turgut Ozal je bio Kurd sa dna kace, dodao je istoričar i stao da nabraja podugačak spisak znamenitih političara, novinara, pisaca i biznismena, po nacionalnosti Kurda.
Istoričar je pomalo bio i cinik. Možda bismo i mi, Turci, razmislili o tome da Kurdima dopustimo autonomiju ili čak nezavisnost. Ako biste nam vi, Srbi, dali primer i isto dopustili Albancima sa Kosova. Nastavak u sutrašnjem broju.
