Svetska strateška zbivanja su danas, baš kao i u prošlosti, svojevrsna igra „prizivanja duhova“. Tako, na primer, u Rusiji naporedo žive duhovi Petra Velikog i Džingis-kana, što smo imali prilike da vidimo pre desetak dana, kada se tamo vadilo oružje između uvek nervoznih i akciji sklonih komandanata. U Americi naporedo, jedan pored drugoga, žive duhovi dvojice Ruzvelta, Teodora - koji je kao predsednik mislio da Amerika treba da gleda prvenstveno svoja posla, i Fenklina Delana, koji je kao predsednik mislio upravo suprotno od prezimenjaka, misleći da Amerika treba da bude svetski lider, uvek i svuda, i da za tu „misiju“ ne treba da žali novca i oružja. U Francuskoj opet jedan pored drugoga žive dva duha - državnički duh De Gola, koji je opet mislio da Francuska treba da gleda svoja posla i sopstvene nacionalne interese, i duh razbarušenih revolucionara, koji su već prethodnih vekova palili Pariz i vaseljenu, a opet se igraju šibicama upravo sada kada je Pariz na „maloj“ vatri, koja očas posla, ako tako kaže svetski strateški barometar, može postati i veća.
Suština je u tome da u svakoj državi, velikoj ili maloj, naporedo žive određeni „duhovi“, s tim što male države, koje najčešće nisu subjekt istorije, svoje „duhove“ često „uvoze“, dok su one najjače i strateški najsposobnije države u mogućnosti da ih „izvoze“, određujući čemu će se „klanjati“ u malim državama. Redosled veličina je takav oduvek i biće zauvek jer je u tim stvarima sve stvar proste mehanike, gde veća sila tlači manju, a velike sile, štono kaže narodna poslovica, „ne vade oči“ jedna drugoj bez preke potrebe i jakog razloga.
Konačno, sve strateške bitke sadašnjosti, od Ukrajine do Sirije i od Sudana do Južnog kineskog mora, samo su nova velika runda okršaja starih istorijskih snaga koje ratuju već hiljadama godina i koje samo menjaju pojavni državnopravni oblik, krunu i arsenal oružja i koje jedne drugima vraćaju stare istorijske dugove. Te sile se dobro poznaju i znaju dosta jedne o drugima, znaju šta je ko, na primer, radio u krstaškim, a šta ko u napoleonovskim ratovima, prepoznaju epolete i rangove i znaju da međusobne sukobe drže pod kontrolom, a znaju i kada je prilika i mogućnost da sruše stari svet i izgrade novi, uvek „lepši“ i „bolji“.
Povremeno sedne neki književnik poput Tolkina ili Andrića koji kapira šta se zaista dešava, pa napiše svog „Gospodara prstenova“ ili svoju „Na Drini ćupriju“ i opiše deo te igre „prizivanja duhova“ na svom šifrovanom jeziku, pa neka razume ko je pametan, a neka baci kome je to suviše i neka čita stripove.
Danas, baš kao i u prošlosti, pred našim očima duhove prizivaju crni, crveni i plavi, da ih tako nazovemo, a potpisnik ovih redova je u svojim knjigama na malčice jasnijem jeziku od Tolkinovog ili Andrićevog opisao ove „boje“, iza kojih se zapravo kriju stare ideje i stare snage.
One uvek iznova dele svet i kroje sudbinu milionima, a na nama „malima“ (da se razumemo, nismo mi mali što smo manje bitni, jer svako je jednako bitan, nego što imamo znatno manje mogućnosti upravo za tu igru „prizivanja duhova“) jeste da „prozremo“ kuda sve to ide i da povedemo računa da nas ne pregazi, kao što nam se bogme često dešavalo u prošlosti.
Zato zapravo nema ništa važnije od umnog posmatranja ove igre „prizivanja duhova“, što bi rekli mi „spisatelji“, a što brkati generali odvajkada realistično zovu - strategijom.
