Projekti poput prekjuče oplajpičenog pokušaja iscrtavanja granica srpske književnosti posledica su hiperinflacije seljačkog ega, koji ne pravi razliku između zamislivog i mogućeg. Uzmimo primer. Lako je zamisliti Srbiju koja se prostire od linije Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitca pa do Soluna, ali je teško - izgleda i nemoguće - urediti i uljuditi Srbiju od Horgoša do granice sa Lažnom državom Kosovo.
Veliki meštar svih seoskih inflatornih ega Ćosić bio je čvrsto uveren da mi, Srbi, „možemo i ono što ne možemo“ uprkos obilju činjenica koje govore da vrlo često ne možemo - a ponekad i nećemo - ni ono što možemo. Mešetar Ćosić je krajem osamdesetih - dok je u Ðilasovoj divanhani pravio planove za rat i iscrtavao granice Velike Srbije - na Ðilasovu primedbu da ćemo, ako uzasrljamo u rat, izgubiti i rat i Kosovo, rekao: „Ma jok, neće nas napasti Amerikanci.“
Možda se pitate na osnovu čega je Ćosić doneo takav dalekovid zaključak, treba li uopšte reći pogrešan, jer su nas Amerikanci posle samo deset godina žestoko bombardovali, a moglo je biti i većeg degenaka. Odgovor je jednostavan: hiperinflatorni ego misli da sve zna i da sve može, a kad dobije po pičci, podvije repić i blagoizjavi da ga je „istorija prevarila“.
Sve bi bilo lako da nije te proklete istorije, ali iz istorije (i kože) ne može se. Primisao da istorija nije metafizički entitet nenaklonjen Srbima, nego iznalaženje najboljih poteza u uzanom manevarskom prostoru prepunom loših rešenja, Ćosiću je bila strana.
Sve bi to bilo Ćosićev problem - i ne bi bilo retkost, jer je svet krcat tipovima sklonim konfabulacijama - da njegove sumanute ideje nisu postale ne samo opšteprihvaćene nego i državna politika. Da, da, odgovornost za rat i sve pičvajze proizašle iz njega pala je na Miloševića, ali kao što sam višekratno pisao - i napisano potkrepio dokazima - Milošević je bio samo Sarajevski atentat rata u eks-Ju - naš narod bi rekao „veselnik“ - dočim je pravi Warlod bio Ćosić, koji je, oprezan kakvim ga je bog da, radio po shematizmu Ostapa Ibrahimoća Bendera - ideje moje, benzin vaš.
Ćosić je računao (naravno bez krčmara) da će Milošević i JNA dati benzin, a da će - kad se realizuje sve što je zamislio - on pokupiti kajmak i zasesti na presto Velike Srbije. Treba li uopšte reći da se debelo zajebao u računu - a usput zajebao i Miloševića i sve nas - a da se na kraju ruka pravde pojavila u paradoksalnom obliku Šešeljeve noge, koja je šutom u guzicu degažirala Ćosića za položaja predsednika „skraćene“ Jugoslavije.
Već je legendarna srbifikacija cara Konstantina Velikog povodom neke godišnjice, kad su hiperinflatorna seljačka ega urbi et orbi objavila da se Konstantin rodio na teritoriji Srbije (bez pokrajina), svejedno što su u trećem i četvrtom veku i Srbi i Srbija bili daleka budućnost i što Južni Sloveni još nisu bili ni došli na Balkan.
Sve te nebuloze gordo zvuče, ali na kraju - kad se krene u realizaciju - budu gorke. Ima li rešenja za hiperinflaciju seljačkih ega? Ima. Isto je kao za monetarnu. Deda Avram sa pendrekom.
NE PROPUSTITE
