Nastavak naše jučerašnje kolumne započinjemo citatom iz Kolakovskog, ko ima uši, neka čita: „Ako verujemo“ - piše Kolakovski - „da je narod realnost koja živi i nastavlja svoje trajanje, onda moramo verovati da današnji narod odgovara za svoju prošlost kao što pojedinac odgovara za svoju. To znači da danas moramo brinuti o otplati juče učinjenih dugova sa uverenjem da su to naši vlastiti dugovi koje nam je pozajmila istorija. Stvar stoji slično kao s prvobitnim grehom, koji ne prelazi samo sa oca na sina već i sa pokolenja očeva na pokolenja sinova.“

Da se umesto svojim poslom ne bavi nacionalnim lajf koučingom i relativizacijom granica i kad bi obnovio biblijsko gradivo, isto bi vam to mogao reći i Nj. s. Porfirije. Npr. „djedovi jedoše kiselo grožđe“, a unucima trnu zubi. Ili, recimo, „Bog dao, Bog uzeo, blagosloveno da je ime njegovo“. Itd, itd...

Kolakovski i Stari zavet hoće da kažu da su za stanje u jednom društvu odgovorni svi njegovi članovi - i preci i savremenici - koji će, ovakvi kakvi su danas - razvaljenost i rasulo preneti potomstvu s kolena na koleno, da bi ga potomci dodatno razvalili.

To je gvozdeni zakon. Ali znamo da Srbi svih boja - čast retkim izuzecima - ne haju ni za ovozemaljske, ponekad ni za fizičke, a kamoli za metafizičke zakone. Deplasirano je, međutim, govoriti o otplati predačkih dugova u društvu u kome se ne vraćaju ni novčane pozajmice, u kome lično poznajem nekolicinu dilbera koji su napravili impresivne biblioteke tako što su - dok se to moglo - kupovali knjige na takozvani kredit, a da nikad nisu platili nijednu ratu.

Nisu svi podjednako odgovorni, ali na sve pada odgovornost. Na neke zbog onoga što su činili, na druge zbog onoga što nisu činili. Oni koji su pravili sranja možda ne bi pravili sranja - ili bi pravili manja - da su ih oni koji ništa nisu činili sprečili da prave sranja.

Ali da i ja više ne serem. Da se vratim na temu. Društvo koje dvesta godina pravi sranja - a naše je takvo - iz govana se (možda) može izvaditi samo ako u celini prihvati otplatu dugova predaka i napravi dogovor da ubuduće ne pravi sranja, naravno, u okviru svojih skromnih mogućnosti.

Nisam čestito stavio ni tačku na rečenicu „ako celo društvo i bla, bla, bla...“, a desetine hiljada vrabaca je pocrkalo od smeha i popadalo na ulicu, zato što i vrapci znaju da je tako nešto (najverovatnije) nemoguća misija. Evo zašto. Zato što već dvesta godina polovina Srbije odgovornost za sva sranja koja nas pogađaju svaljuje na one prethodne - počev od Obrenovića, zaključno sa „žutim lopovima“ - dočim druga polovina populacije svu odgovornost pripisuje sadašnjim. A da pritom niko - ili praktično niko - nikad nije snosio nikakvu odgovornost. Poneko bi, doduše, izgubio glavu. Obično oni koji bi naumili da izvedu Srbiju iz negativne spirale nasilja.

Mogao bih napisati još štošta, ali uzdržaću se jer bi to bio genocid nad beogradskim vrapcima, a to bi poremetilo ekosistem.