Dakle, ipak se dogodilo. Posle pet meseci tabananja na Protestima protiv nasilja, opozicioni političari su konačno stisnuli muda da se obrate protestujućim građanima. I to ne svi. Za sada su govorili samo Ćuta i Srđan Milivojević. Zašto su tako dugo čekali - i zašto se ranije nisu obraćali - obavestio sam se na Televizoru N1, u čijem sam se direktnom prenosu obavestio o istorijskoj prekretnici.
Ukratko: opozicioni političari su oklevali da se obrate - saopštila je N-jediničina reporterka, ne bez izvesne sućuti - zato što su se plašili da će biti dočekani - zvižducima, što se izgleda nije dogodilo, ali ni Ćutin ni Milivojevićev nastup nisu izazvali frenetične aplauze ni oduševljenje, pogotovo ne ispunjenje vlažnog sna - stvaranje „kritične mase“.
Fakat je da Vučićev režim davi opoziciju ko zmija žabu, kad god i gde god stiže, ali je isto tako fakat da je to žmijožabljenje opozicijin najjači, a možda i jedini adut. U bilo kojoj drugoj sredini, s koliko-toliko uljuđenim parlamentom i makar delimično otvorenim medijima, ova i ovakva opozicija bi - ako bi uopšte bila moguća - bila predmet opće sprdačine.
Pređimo mi na „meritum stvari“. U neko doba ne baš brojna protestna masa je krenula put Javnog Televizora u Takovskoj 10, što je bila idealna prilika za N-jediničinog reportera da sondira protestno javno mnjenje i da ispita šta kaže vox populi, vox dei. Reporter se jednoj dami obratio pitanjem - da li ste slušali govore političara - na šta je dama odgovorila: „Pravo da vam kažem, nisam slušala. Mene to ne interesuje, samo želim da se nešto promeni“. Navodim po sećanju, možebiti da sam nešto propustio, ali ništa nisam dodao, za tačnost smisla rečenice garantujem.
Sledeći upitani protestni šetač uopšte nije hteo da odgovara - odakle li mi je to poznato - a reporter je imao više sreće s trećim (odnekud mi poznatim) građaninom koji je pokazao bar elemente političkog razmišljanja.
Idemo pred Javni Televizor. Protestni konferansije je pred vratima javnog servisa pročitao spisak (ovoga puta) vrlo razumnih zahteva, samo ih je uputio na pogrešnu adresu - na bivšeg Bujketa i Nešu Stefanovića, koji su dibidus nenadležni u tim stvarima. Kad smo već kod nenadležnih, Ljuba Živkov je u svojoj kolumni izneo zanimljiv predlog: da specijalci PIO izvrše desant na RTS i prisilno penzionišu Bujketa i Nešu.
Za vreme direktnog prenosa u studiju je gostovao javni pravobranilac opozicije, moj SMS i viner korespondent, Slobo Georgiev, koji je politički evoluirao pak je - u granicama svojih ovlašćenja - opozicionarima skrenuo pažnju na neke otežavajuće okolnosti na olako obećanom putu u pobedu.
Na primer, da SNS nikada neće osvojiti 0% glasova - a izgleda da opozicionari s tim računaju kao što je Ćosić računao da „nas Amerika neće napasti“ - i da Vučić neće nikada slediti Tadićev primer i nakon gubitka izbora pasti u petogodišnju katatoniju. Predlažem organizatorima protesta da spisku zahteva priključe zahtev MTS-u da izvrši povraćaj mojih 10.000. Apeli vlasti nisu urodili plodom. Možda mi opozicija vrati pare.
NE PROPUSTITE
