Zvuči kao naslov horor filma, jelda? Ali zvuk vara. Stvar je pretenciozno komična, kao i u većini slučajeva kad se Jasmina Lukač, Đidova Aleksandra Kolontaj, poduhvati političkih filozofiranja iz kojih se da naslutiti da mlada dama ima ambiciju da se etablira kao ideolog „građanske opozicije“.
Nakon što je u svojoj kolumni od utorka konstatovala da se „na stranicama Danasa pisalo da nam treba nova građanska osećajnost“, „domislila“ je da je to drugo ime za „novu javnost“ koju će „predvoditi drugačiji glasovi od onih koji zagovaraju budalaštine poput te da je opozicija samo dala legitimitet izbornoj krađi“.
Vizionarski, nema šta, doduše malo preambicizono. Jer pazite: sasvim je lukačevski, tj. pretenciozno budalasto, „zagovarati“ „novu javnost“ u društvu koje nikada nije imalo javnost u pravom značenju tog pojma. Javnost - tamo gde je ima - podrazumeva najširi moguć spektar glasova koji nezavisno od dvaju agitpropa „zagovaraju“ šta god im drago, ali istovremeno i nešto mnogo važnije - selekciju, filtriranje „glasova“, razlikovanje onih kretenskih od onih korisnih za istoriju i život.
Tamo gde su građani slobodni, što u Srbiji nije slučaj, javnost se formira po automatizmu. Ponovo skrećem pažnju da ljudi u Srbiji, bar ogromna većina, nisu slobodni, ne zato što ih je zarobljavaju/porobljavaju srpski tirjani - kojima je legion ime, nego zato što su neslobodni po slobodnom izboru. Tako im je udobnije. Sloboda - o kojoj se ovde vekovima kenja - podrazumeva odvažnost, rizik i odgovornost, a to su muke srpskim duhovima svih boja.
Koliko se ja razumem u Lukač, novu javnost bi trebalo da prevode glasovi koji neće zagovarati budalaštine poput te da je „opozicija samo dala legitimitet izbornoj krađi“, nego će zagovarati „smernice“ šefa Jasmininog agitpropa.
Ali za nastanak takve javnosti potrebni su (stalno nešto treba) određeni preduslovi, ništa Lukač ne prepušta slučaju. Citiraću u celini i celosti, što reko Žika Obretković, pa ko se snađe snađe. „Zato je nova javnost“ - glagolji Džasmin - „moguća na jedan način da se samo krene dalje u dobrom pravcu i odustane od konačnog razređenja. Na primer, ne može se zlokobna vertikala Ćosić-Drašković-Basara promeniti poništavanjem, može se samo krenuti dalje, putem koji idu mladi književnici, plejada njih: Lana Bastašić, Stevo Grabovac, Filip Grbić.“
Ćosić je već u večnim lovištima, ali Vuk i ja bi trebalo da budemo zahvalni što po milosti Jasmininoj nećemo biti „poništeni“. Ali ne čini li vam se da je zlokobno vertikalno društvo pomalo čudno, na silu boga okupljeno za potrebe Lukačkinih bulažnjenja.
Treba li uopšte podsećati da je moja neznatnost decenijama plajpičila Ćosića & Co zbog trasiranja puta koji je završio u ovom „što nikada ovako nije bilo“, iako je bilo šanse da stvari krenu u boljem pravcu - pa čak i u pravcu nove javnosti - ali je ta šansa prokockana zato što su šefovi agitpropa sadašnjeg šefa Jasmininovog agitpropa radili onako kako im je Ćosić - svojevremeno takođe agitpropdžija - govorio da rade.
NE PROPUSTITE
