Utisak posle gledanja filma „Građanski rat“ je sledeći: ako Amerika - na veliko razočaranje ekipe oko NSPM - još nije propala, američka kinematografija je na rubu propasti.
Da se onaj naš Marsovac nije pre neki dan vratio na rodnu planetu da se odmori od dočeka Nove godine i da namakne neku kintu za doček nove 2025. u Beogradu, „gradu s najboljom hranom i najlepšim devojkama na svetu“ - pa da je otišao sa mnom u bioskop i pogledao „Građanski rat“ - zacelo bi zaključio da se drugi američki građanski rat vodi samo zato da bi grupica novinara i foto-reportera uslikala sporadične pucnjave u kojim se ne zna ko na koga (i zašto) puca i ratne zločine obeju strana, da bi sve završilo uslikavanjem upucavanja predsednika SAD, koji - kakva poenta - poprilično liči na Donalda Trampa, a sve skupa izgleda kao da je scenario napisao lično Tramp. (Što je mogućnost koju ne treba olako odbaciti).
Kad se tome doda da poduboko u XXI veku - dok im nad glavama lete avioni šeste generacije kojima upravlja veštačka inteligencija - foto-reporteri snimaju celuloidnim filmovima, koje razvijaju u priručnim laboratorijama, čovek ne može da se ne zapita: koga ovi zajebavaju?
Kad bi pogledali film - i kad bi znali da gledaju - Đole, Antonić & Co imali bi dosta razloga da se udaraju šapicama o grudi. Holivudski filmovi su, naime, glavna poluga američke meke moći, a očigledno je da ona posustaje. Za razliku od Rusa - koji ulažu grdne pare u lokalna low tech piskarala, koja polupismeno šire kremljsku propagandu, Amerikanci propagandu šire subliminalno - što znači ispod praga svesti - akcionim filmovima tipa „Rambo“ 1, 2, 3 i „Top gan“ 1, 2, verovatno će biti i 3.
Kad kažem „ispod praga svesti“, ne mislim na famoznu teoriju zavere o Pentagonovim montažerima koji unutar 24 frejma u sekundi ubacuju kratke sekvence koje izmiču opažanju, a koje odašilju poruku „predajte se bez borbe, mi smo superiorni“ i sl. Ne. Filmska propaganda radi tako što zapleni vašu pažnju. A posle, posle očas posla dolete pravi avioni i završe stvar. Imalo smo to iskustvo. Kužite, stari moji?
Tako, inače, radi i hipnoza. A tako - iako ne snima filmove - radi i Visoko Mesto u stogodišnjem, mekom građanskom ratu u Srbiji. Čestim obraćanjima preko televizora Vučić pleni pažnju - za njegovu stvar je potpuno irelevantna pozitivnost/negativnost reakcija na zaplenu pažnje - a nakon zaplene scenografi, svetlo-majstori, rekviziteri i statisti obave posao na terenu.
Scene iz filma „Građanski rat“ na momente su me podsećale na histeričnu srpsku političku scenu - na kojoj, doduše (zasad), nema pucnjave - a na kojoj su sve akcije (i „akcije“) u političko-dramaturškom smislu podjednako besmislene kao i u filmu i, kao i u filmu, režirane tako da bi foto-reporteri (i kamermani) mogli da ih snime. Za razliku od „Građanskog rata“, u najsavremenijoj digitalnoj tehnici.
