Uparen s možda i većom manom - sklonošću brzim, spektakularnim rešenjima, prelamanjima preko kolena, brzinama na zlo i hitrinama na grabež - seljački maksimalizam po sili nužde proizvodi mnogo velikih nužda i uvek završava u ovome što oduvek „nikad ovako nije bilo“.
Uzmimo primer seljačkog maksimalizma s „građanskim likom“. Pod pritiskom studentskih protestacija Visoko Mesto je pokrenulo kampanju borbe protiv korupcije u kojoj su u roku od desetak dana, kako se to žargonski kaže, „pali“ mnogi viđeniji korupcionaši koji su izgleda odranije bili poznati organima gonjena, ali su nekako uspevali da ostanu ispod policajnog radara.
Opozicioni novindžiluk, komentatorluk i prinadležne alapače i proser-efendije momentalno su pronašli mnogo dlaka u jajetu antikorupcionih hapšenja. Te, „apsi sitne ribe“, te „što nije apsio ranije“, te „to je marketinški trik“ i sve tako nešto i sve tome slično i sve u stilu koji insinuira da bi jedini pravi antikorupcioni potez bio da Vučić uapsi Brnabićku (evo je Maja Gojković, dovikuje: „Oću i ja“) potom Glavni odbor SNS i da se na kraju autouhapsi. (Abu Ćirjak bi to tako rekao.)
Kao što sam višekratno džaba krečio sa ovog famoznog amvona, Visoko Mesto je u svojstvu prinudnog upravnika Srbije nasledilo gomile velikih nuždi koje su nasrale generacije i generacije prethodnih srpskih (manje ili više) prinudnih upravnika, od kojih sranja nijedno nije počišćeno - posle mnogih ni voda nije puštena - uključujući najrecentnije veliko sranje počinjeno 12. 3. 2003, a pripremano od noći 5. na 6. oktobar 2000.
Podsetiću one s jeftinijim ulaznicama. Taman što su stvari počele da se postavljaju s dupeta na glavu, samo što se pokušalo stati na put korupciji, Složna braća - imena i prezimena poznata redakciji - uz medijsku asistenciju najmanje 85% dilbera/ki koji sada nariču zbog korupcije, uspostavila su državni kontinuitet s (Ćosićevom) Miloševićevom politikom.
Nemojte imati iluzija. Hunta Koštunica-Tadić bila je samo produžetak Ćosićeve politike „građanskim sredstvima“. Budući da se seljačka politika ne može voditi građanskim sredstvima, Hunta se spetljala ko pile u kučinama i završila u ropotarnici istorije, u kojoj se Koštunica odlično snašao, dočim Tadić nikako ne uspeva da se prilagodi.
Šta je, dakle, rešenje? Da se „građanska Srbija“ vrati na DS-ova podešavanja od pre 12. 3. 2003? Ne. Već je tu bila, pa je zasrala stvar zbog seljačkog maksimalizma i brzine na zlo i hitrine na grabež.
Rešenje je da se Visoko Mesto, skupa s nižim, srednjim i najnižim mestima i izbornom bazom mic po mic dovede do tih podešavanja. Stoput sam rekao - i ponovo ću reći - ovde više nema ništa (i niko) da se sruši. Sve se srušilo 12. 3. 2003. i nastavilo da se urušava. Od sada nadalje može se samo ili 1) nešto graditi ili 2) saborno otići u 3LPM.
