neku vrstu sestre od strica Konstantinovićeve „Filozofije palanke“, koja je donekle rasvetlila karabudžake - ne Krive, Bele, Bele i Smederevske Palanke, kako to naivčine i Abu Ćirjak misle - nego prestone Megakasabe i njenih mahala, Slavskog Pojasa, braće im od strica, Krugova Dvojke i Kitaj Goroda.
Na kraju sam odustao od ideje o pisanju „Teologije palanke“. Iz više razloga. Evo kojih, što reko Blic. Taj posao bi mi oduzeo mnogo vremena - koga baš i nemam napretek - morao bih, nadalje, ponovo pročitati mnoštvo literature, obuzdati maštu, strogo voditi računa o faktografiji, da bih na kraju dobio knjigu koja će se prodati u (vrlo verovatno) popriličnom broju primeraka, koja bi bila propraćena - čime? - ne drekom, bukom, moralnom panikom i opovrgavanjima napisanog, nego gromoglasnom tišinom.
Jedna od magistralnih linija nenapisane knjige bila bi elaboracija nemogućnosti i neprimenjivosti teokratije - uključujući i ovu našu, hibridnu - u (bes)poredak profanog sveta. Sveto je, naime, ontološki nespojivo sa profanim. I tu je kraj priče. Ali stvar nije beznadežna. Na kraju svih krajeva sve će biti Sveto, ali pod uslovima Svetog. Sveto se ne može požurivati ili koristiti u profane svrhe - u stvari, može, ali po skupu cenu - niti se nebo može nasilno svući na Zemlju, a Zemlja se još se manje može uzdići na nebo, mada je bilo nekih pokušaja sa „Nebeskom Srbijom“. (Treba li reći da su takvi pokušaji uvek završavali u „ovom što oduvek ovako nikad nije bilo“.)
Da je teokratija nemoguća misija, jasno je već pri površnom čitanju evanđelja. Isusovi učenici očekuju Mesiju, koji će doći u sili, slavi i sjaju, pokoriti sve neprijatelje Izrailja, da bi posle svi živeli dugo i srećno. Muke je imao Isus da - postupno, pokaznim vežbama i parabolama - ubedi apostole da to neće ići tako i da će morati da umre razapet na krst, što je samo po sebi bilo sablasno: to je bila kazna za okorele kriminalce.
Neke, recimo, nije uspeo da uveri. Judu, na primer. Koji Mesiju nije izdao zbog zlobe i tridesetak srebrnjaka - kako ćete čuti sa srbskih amvona, a i šire - nego zato što je mislio da je Isus Lažni Mesija. Juda je, dakle, bio zilot, ne nevernik, samo je mislio da veruje u pogrešnog.
Jedva je Isus obrlatio i Petra, stenu na kojoj će posle sagraditi crkvu. Ni Petar nije hteo ni da čuje da Isus mora umreti, čak je i mač potezao da ga odbrani od apšenja, morao je Pavle pretrpeti gorko poniženja triju odricanja da bi mu došlo iz dupeta u glavu o čemu se tu radi
Da subsumiramo. Sveto se i svetu javlja samo na dva način: ili zaogrnuto velom svetih tajnih, ili u razapetostima, patnjama, bolovima, strahovima, drhtanjima, nedoumicama, sumnjama, da ne kažem baš „nevericama“.
Svaki drugi put - na primer, put u Banjaluku - široki je put koji vodi u propast. Pre nego što poželim „srećan put“, ostaje da napomenem da bih, da sam je napisao, knjigu posvetio Porfiriju Pećkom, Karlobačkom itd.
