Elegantno obučen u odelo i kravatu, jer stari i realni gerilci poput njega nisu imali potrebu da ne izlaze iz uniforme, kako to već čine oni dečaci koji glume ratnike, kakvih je oduvek bilo po svetu, a koji su zapravo više glumci nego vojskovođe.
Skorašnja poseta Volodimira Zelenskog Beloj kući, a koji se tamo proveo kao bos po trnju, pokazala je da je reč više o glumcu, nego o realnom vojskovođi ili gerilcu, iako je i u Belu kuću otišao u uniformi, koju od početka rata u Ukrajini nosi svugde. Lako bi bilo kada bi se generalom moglo postati tek navlačenjem uniforme, ali to ne biva, jer u surovom strateškom svetu svi otprilike znaju za šta je neko sposoban, a za šta nije i kolika mu je realna snaga. Da je Volodimir Zelenski realni gerilac ili vojskovođa, nema nikakve sumnje da ga Tramp i Džej Di Vens ne bi onako ispljeskali pred kamerama, jer nekome se može sviđati ili ne sviđati Trampov stil, ali bi sasvim naivno bilo misliti da je on lud i da ne zna što radi, jer opet ne biva da se takvi tobožnji ludaci uspnu na ključne pozicije strateških sila, koje već imaju suptilne mehanizme da ih spreče u tome ako hoće.
Da je pred Trampom bio, na primer, kojim slučajem Tito, nema nikakve sumnje da bi bio veoma ljubazan, jer bi mu već neko tačno dojavio kakvim kartama raspolaže jugoslovenski Maršal, koji svojevremeno nije samo raspolagao sposobnom armijom i sopstvenom vojnom proizvodnjom, već i kontrolisao znatan deo Generalne skupštine Ujedinjenih nacija preko svojih nesvrstanih strateških savezništava. S takvim tipom se niko nije mogao zezati, pa ga američki i ruski predsednici nisu samo puštali da puši tompuse po njihovim kabinetima već su ga i konstatovali oko svih glavnih svetskih strateških pitanja, kao onomad kada ga je Karter zvao 1978. godine da ga priupita što misli o sporazumu koji su kod njega u Kemp Dejvidu postigli Izraelci i Palestinci.
Za razliku od Tita, čija je herojska harizma počivala na realnim jakim kartama koje je imao i koje mu štaviše niko nije poklonio, već koje je, uz krv, znoj i suze, sam stvorio, Volodimir Zelenski nema uopšte jake karte, na šta mu je pažnju skrenuo upravo Donald Tramp usled neuobičajenog rijalitija u Ovalnom kabinetu. Za razliku od Tita, Zelenski nije mirisao barut uživo ni bio ranjavan i nakon što je pobedio nije izgradio poput Tita sopstveni vojno-industrijski kompleks, te je, naprotiv, prinuđen da se stalno oslanja na „pomoć prijatelja“ i na njihov strateški šlep.
Zapravo, Zelenski ne da nije uopšte pobedio kao što je to učinio svojevremeno jugoslovenski Maršal sopstvenim mišićima, već mu preti opasnost od vojnog iscrpljivanja, jer profesionalci znaju kakva je realna situacija na terenu, zbog čega je sam i otišao nekadašnji komandant ukrajinske vojske general Zalužnji, a za koga se priča da bi mogao zameniti Zelenskog ako ovaj ne uspe da izađe iz kombinovane uloge Če Gevare i Isusa Hrista.
U prošloj kolumni smo napisali da su političari poput pavlake - kada im istekne rok trajanja, nisu više ni za šta, iako i dalje vole da se mešaju u sve. Izgleda da je nakon onoga što smo videli u Beloj kući prošlog petka Zelenskom istekao rok trajanja i sada je samo pitanje kako će se on spakovati u anale istorije, na nežniji ili na manje nežan način.
