Prethodna napomena. Da moja neznatnost zbog političkih principa (od kojih ne odustaje) nije na inkriminisanoj stani, lično sam uoči snimanja nekog intervjua priopćio Najvišem Mestu inkriminisane strane, da bi istog trenutka u studiju odjeknula snažna eksplozija, koja nije bila pokušaj atentata, nego je Visokom Mestu pukao qwrz što nisam na njegovoj strani.
Mnogim, međutim, Visokim Oponentima i Konkurentima - među njima i Georgievu - nije bilo pravo što nisam na njihovoj „strani“. Na kojoj, fakat, nisam bio niti sam pomišljao da budem iz istog razloga zbog koga nisam bio na Visokoj strani, u stvari dodatno komplikovanije: Visoko Mesto bar ima politiku koja je nespojiva s mojim shvatanjem politike, dočim Oponenti i Konkurenti nisu imali, nemaju - niti će imati - nikakvu politiku.
Hajde da to postavimo na srpskim srcima bliski, estradni način. Na jednoj strani imamo Visoki turbo-folk bend koji peva i svira narodnjake koje ne mogu da slušam, ali koji ne pravi pitanje ako izađeš iz kafane u kojoj tandrču i ne zameraju ti što nisi ostavio bakšiš. Pošteno, što reko onaj slogan iz devedesetih.
Na drugoj strani imamo bend (čitaj: Visoke Oponente) koji se pretvara da je Pink Floyd, čiji članovi ne samo da ne znaju akorde nego uopšte i ne pokušavaju da sviraju - što je u izvesnom smislu dobro - ali se zdravo ljute ako im ne aplaudiraš i arlaučeš „bravo, maestro, bis“, „bis“ zato što su oni, ko bajagi, alternativa Visokom turbo-folk bendu.
Vraćamo se na temu naše današnje kolumne. Na dilbere/ke koji su na „pravoj strani“ - bilo kojoj i bilo koje boje - gledam isto kao na „davače podrške“ (takođe bilo čemu i bilo koje boje). Taj pogled nije naročito poprek. Bivati deklarativno na „pravoj strani“ (nekog, nečeg) ili podržavati (nešto, nekog), sitna je ljudska slabost, aseksualna varijanta one davno izumrle sorte devojaka koje su na sve načine pokušavale da se naguze, ali tako da im ne uđe i da ostanu nevine.
Nakon što sam malo preturio po sećanju, opsetih se da nisam uvek - a pogotovo ne bezrezervno - bio ni „na strani“ vlasti koju su činili moji drugovi i bivši prijatelji Kidovi i u kojoj sam, kako se to visokoparno kaže, i ja participirao. Odmah nakon što su pučisti 2004. zaseli na „demokratsku vlast“, dok sam još uvek bio ambasador na Kipru, u intervjuima u srpskim medijima sam počeo plajpičiti Koštunicu i najavljivati ćeranje još.
Uprkos tome što mu je bilo jasno da nisam na njegovoj „strani“, Koštunica me nije opozvao s položaja ambasadora dve srpske države - SR Jugoslavije i Državne Zajednice Srbije i Crne Gore - na kome sam ostao do kraja mandata. Što govori da je u tadašnjoj Srbiji uprkos svim manjkavostima bilo demokratije i da biti „na strani“ nije (bar ne uvek) bilo garancija kvaliteta.
